Delo

Д Е Л 0 100 Али му Чирков ирискочи у помоћ. — Вас, наравно, зачуђава што ја говорим тако неутешне стварп?,.. Другоме, разуме се, не бих то казао, али пријатељство према Вашем оцу и молбе Ваше матере приморавају ме, да Вам напред обратим пажњу на оно што Вас очекује... Нећете се, дајбуди, изговарати да нисте знали, — осмехну се Чпрков, — ако доцније узморате радити оно што сами будете сматрали као пекорисно или бесмислено, као што се многима дешава да чине само зато, што се добро плаћа и што је већ касно мењати навике... — Али зар се може доћи до таквог цинизма ? Зар се може радити оно што се налази да је некорисно или бесмислено? узбуђено узвпкну Стрецетов, обузет негодовањем чисте младости која још не зна за компромисе и сасвим заборавивши на обазрнвост. — Та то је. . то је... Он се не усуди, ипак. Фразу да доврши, замуцну, збуни се и ућута. Одавно, врло одавно, није се десило Чиркову да чује такве младићски свеже, наивне речи. И, јамачно, нечега свог неповратно минулог, младог и свежег сети се он сам, јер с лица Чирковљева нестаде оног особитог ироничног осмејка, и он гледаше на узбуђено, збуњено лице младићево с меким, симпатичним осмехом, чисто позивајући га да иродужи. — Што не довршите, Павле Сергијевићу ?... Кад сте већ иочели, изговорите до краја !.. подеваше га Чирков. — Та ја још нисам Ваш ((претпостављении ! — нашали се Чирков. Стрепетов, сасвим убезекнут овим тоном, још се више смете. Ј о је, дакле, ио Вашем — да се мало блаже изразимо — ружпо ! — Па разуме се ! П зар се но може доћи до таког „цинизма*? 1ирков навлаш подвуче реч иЦинизам.” — Мени се чини.., — Вама се чини ? — питањем прихвати Чирков, — а међу П1м ( во го опва, и о људима не сасвим рђавим, но само слаоим п... који се бојо изгубити свој положај... И они су, јамачно, иочињали живот с таквим истим надама. као и Ви. а затим...