Delo

КРМТИКА И Г.ИБЛИОГРАФИЈА 533 мпогобројне потраживаче. Ппак спи но сгижу нп близу жељеној мети; подела божанских дарова впше је иего неправедна —једнн добивају много, да другима не остане скоро ништа. Отуд огромпа разноврсност пс само у материјалним средствима, већ и у моралном осећаљу, у развијености ума, у јачипи воље, у нодобности акције. То је у осталом реципрочна узрочност, а тако се појачава општа неједиакост којој се границе не могу догледати. Како сад да се унесе једна узвпшена морална идеја у ову хетерогену смесу? И, што је још важније: је ли могуће њено аклиматизовање међу ндејама што их сувременост даје, то ће рећн: трговачким рачуннма. берзанским спекулацијама, мислима о авансману, сповима о ђенералским нараменицама, страховањима сељаковим од неродне године, брпгама радниковим о губитку рада... и г. д. Пе! Једва маленн део људи стиже духом до тих високнх ндеала, до те алтруистнчке концепције о љубавн према ближњима. Огроман деоједва их назнре, а пајвећи број умире п не сазнавши да има каквог вншег циља но провести живот од данас до сутра. Моралне идеје оваког реда не улазе чисте у све умове. У мисаопим атмосФерама нојсдиних људи врши се реФракција, а нма и тако мрачпих духова, да се ове идеје гасе у њима. * Етичке идеје пнје довољно само разумети. Акцпјама човековим које воде извесној жртви не руководи само размишљање; оно је ту чак и споредно. ИндиФеренгно знање извесних моралних правила не нравп људе узвишенима. Кад би се подвргла висока морална дела нод строг суд здравог разума, многи би великаии нзгледали по мало и будале. Ни најлогичннје размишљање не оправдава самоодрицање у оној мерн. у којој га оправдава и најслабије социјално осећање. Да човек жртвује део своје среће за искупљење туђег добра, потребно је да етичка ндеја хармоиише са симпатичким осећањем и социјалном љубављу пли, да се изразпм уобичајеном Фразом: да срце не демангује разум. А да лн то увек бива? Треба ли бити досадан и попављати стара јадиковања о разлицп у говору језика и говору срца, о звучним Фразама којпма се нрикрива сиромаштво осећања, о високим интелпгенцнјама које су морално готово слепе? Најзад није довољна ни сама љубав према ближњима. Да се пређе на дело; да човек постане у сувременом друнггву нотнун моралии радник? да стојички вршн своју дужност: треба да су његова социјалиа осећања врло интенснвна, да су у напону, како бн потисла све егоистичке мотиве. Тада се само може очекивати незадржана акцнја у корнст моралног циља. Жеља да се учини добро императивно палаже рад, и пред њеном јачином губе се све мање тегобе, свп лакши наиори и слабија трпљења. Сва слабија трпљења! Али опо што тражи Толстој превазнлази моралну снагу и најизабранпјих међу иајпзабранијима. Остати у ватри жпвотне борбе с прннцином: ,што ниси рад да ти другл чине, не чивп другима“ то је по готову као извршити одрицање од жнвога. Сваким но-