Delo

388

д е д о Овај одговор збуни Стрепетова, н он неодлучно стајаше на вратима. — Та улазите, улазите , Павле Сергијевићу. Друга је наша госпођица код куће. — Али је Рима Михајловна, јамачно, у послу ? У осталом, ја ћу само мало! — узбуђено проговори Стрепетов, улазећи у предсобље. — Зашто мало ? Поседпте с госпођицом, попијте чаја код нас. Госпођица не учи. Данас је нмала „егзаментД па сеДдмара... Да је што пре да се сврше ти „егзаменти“. Изнурише, проклети, јадну госпођицу. Од ране зоре па до неког доба ноћи над књигама. И како је издржљива! Ја бих , чини ми се, одавно дигла руке . Идите, Павле Сергијевићу, право у госпођичину собу. Она тамо седи крај ватре и греје се. Идите слободно!... — говораше Ариша, видећи како се Стрепетов неодлучно врпољи у гостинској соби. — Али, боље, прпјавите ме, Ариша... Иначе , како бих ушао тек онако? — мољаше младић. — Та, хај’те напред... Чега се бојите ?... — Не, не, опет... — Е, па лепо... лепо. . Јавићу! —- смејући се рече Ариша. Мало затим изиђе Рима Михајловна. Угледавши је, Стрепетов осети јаче куцање срца. Радостан н збуњен, трудећи се да сакрије своју узбуђеност , поздравп се и одмах се поче правдати, што је себи допустио да буде на сметњи Рими Михајловној. „Он ће само на иет мпнута, да би... управо...а — Ништа ми не сметате. Ја се данас одмарам после испита! — прекиде га Рима Михајловна, љубазно погледајући у младића. — Хајдмоте у моју собу. Код мене је топлије: камин се ложи. Она се обрте, и Стрепетов пође за њом. Први пут се удос-тојио иозива у њену собу. И он ступи у њу с оним осећањем побожног дрхтања, с каквим верни ступају у храм. Нехотице заста на прагу, свечано погледајући по соби, осветљеној благом светлошћу од лампе и ватрицом од камина. Ено иисаћег стола, за којим она ради, оно је орман с књигама, опет књиге на поличнци, малн диван према вратима, две на-