Delo

први корацп 889 слоњаче, лево заклон иза кога се крије одар, беле завесе на прозорнма, зеленило цвећа. И све је тако чисто, свеже , све је у таквом беспрекорном поретку у овом светилишту, пуном неког особитог чара, који ирнча о животу рада п мисли у овом храму. онако исто, скромном, оштром, уздржљиво-чедномг као што је н сама „богпња“. — Зашто Ви стојите ? Седите. Овај глас, миран и благ, трже Стренетова из сањарија. Заиста, зашто се укипио као пањ ? Али пре но што би сео, треба што пре да јој објаснп зашто је дошао, да га не би она могла осумњичити дрским наметањем. И он журно, бркајући речи , наново поче објатпњавати како је он „управо говорећи“ .. — Знате.. Вера ме Александровна звала данас да читамо... И зато сам дошао. — Вера је молила да јој оиростите. —■ И ја... па да!... Али нншта! — промрмља Стрепетов. — Дошао Андрија Ивановић и наговорио Веру, да иду V позориште. — Па врло добро. Али, сем тога, то јест, управо говорећи да ме Вера Александровна није ни звала, ја бих се опет свратно за који тренутак, те да Вам топло захвалим за кондицију, то јест не за кондицију — шта је кондиција! —него за Вашу сарадњу. Онамеје дирнула, разумете ли? — помоћ Ваша... Ја не умем исказати како сам Вам захвалан, Рима Михајловна!-.. Верујте, никада нећу заборавитп, никада! Он је говорио узбуђено, нспрекидано и журно, чисто бојећи се да му не дају да доврши, п глас му дрхташе. Због његове љубавн, обнчна услуга, коју му Је Рима указала, порасла је у његовнм заљубљеним очима готово у херојство беспримерне доброте, н превелико осећање захвалностн нехотпце се слнвало, у ватреним изливима његовпм, с осећањем љубави н усхићења. И кад изговорн своју тираду н, пружившн руку, стеже малену руку девојчнну, лице му беше узбуђено. — Не вредн нн говорити о тим ситницама! Боље Вп мени испрнчајте како сте удесили с Опољевима ? — упита девојка, ослобођавајућн руку н погледајући у страну.