Delo

'390

д е л о

Њене велнке кадифене очи оживеше, и осмех, благ, љубазан и мало жалостан, вифаше се у њима. Ова искрена, налик на нешто детињско, изјава захвалности за незнатну услугу дарнула је и зачудила Риму Михајловну. Од речи овога момчића струјила је тако топла, тако заводљива искрена љубазност! И он сам био је тако раздраган, симпатичан, леп, са својом кудравом косом и дивним великим очима! „Јест, Аркадија!“ — понови у себи девојка надимак, који даде Стрепетову Черник, и тога се тренутка сети „Богнње“ у стиховима, о којој је данас причао, подсмевајући сет Черник, кад је рефао појединости своје походе к „милом аркадском пастирку.“ Још пре пола часа Рима се Михајловна беше мрко натмурила, када професор у шаљивом тону наговештаваше младнћево заносно обожавање неке „богиње,а и причаше како је Стрепетов још за живота јој канонизовао је за свету, а сада?... Сада се сурова „богиња“ није мргодила. Она погледа „аркадског пастирка“ с благим, замишљеним осмехом и инстинктивно заглади прамен своје косе. — Ситнице!? — узвнкну Стрепетов, седајући на столицу покрај Риме Михајловне, пред камином. — За Вае су, може бнти ситнице, али зар има много људи, који чине те ситнице? — додаде Стрепетов. — Немојте се жесгити, Павле Сергијевићу! — осмехну се девојка. — Такве ситнице хоће да учине многи људи. — Опростите! Многи ће се заузимати за своје сроднике, блиске познанике... Али, Ви сте се заузимали, одузимали себи скупо време... за кога ? за човека , Вама сасвим туфега... за случајног познаника!... У том је главна ствар. Разумете ли?... За сасвим туфега човека. То нису ситнице. — Понављам, Ви преувећавате моју услугу... Не говоримо впше о том... Нисам се ништа нп заузимала! Она изговори ове речи уздржљивим, чак хладним тоном. не гледајући у Стрепетова, н одмах уста с наслоњаче и стаде жнво машицама потнцати дрва. Румен јој поче обливати образе, маљама обасуте.