Delo

ПРВИ КОРАЦИ 301 Међу тим је, у истину, она, иначе праведна у најмањим ситннцама, овог пута лагала. Она се чак и сувише усрдно заузимала за кондиције Стрепетову и, што је главно, тек је сада, после његових ватрених речи увидела да у њеном заузнмању није било само старање већ нешто друго, и да се тако ватрено не би заузимала за свакога туђег човека. II сазнање тога нехотице је девојци нагоннло црвенило у лице. Али, разуме се, Стрепетов то није смео знатн. „Нек он остане у пријатној заблуди о мојим врлинамаС — помисли девојка. А Стрепетову већ клону срце, кад чу хладни тон последњих јој речн. Њему се учннн да се Рима Михајловна расрдила на њ, н да ће се баш у тај час ова дпвна чаробност, овај разговор у двоје у њеној соби завршити, и он мора отићи. Шта је он то рекао? 0, лудак, лудак! Зашто јој је тако захваљнвао? Зашто је увредио њену скромност? Та, зар га ннје Чернпк опомнњао да јој не досађује многпм захваљнвањем ? И, још пре једног тренутка радостан и срећан, наш се младић на једанпут покуњи н некако сав ућута, као што се обично ућуте увређена деца. Ућута се и Рима Михајловна, када, наново седавши у наслоњачу, замишљено упре очи у ватрицу која плану на камину. Прође неколико тренутака ћутања. Стрепетов не спушташе очараних очпју с Риме Михајловне. Она му се чињаше необпчно примамљива. Друге такве нема на свету! И, корнстећн се тиме, што Рима Мнхајловна није гледала у њега, младић се жудно наслађиваше њеним профилом, младежем на образу, белином врата шаком спуштене руке. Сам се чудећи својој дрскости, и премпрући од дрхтања, гледао је како се таласају прси његове „мадоне." У те часове њега обузнмаше жалосно узбуђење и нека огњевпта мнлина неодрефене туге безнадног заљубљеника. Желео јој је у мислима срећу и радо би јој се дотакао руке својим устима. Ова га луда мисао опијаше. 0, како је лепо крај ове девојке! Он би дуго, дуго седео тако с њом у двоје, у овој соби, према тнхој ватрици. Радо бн пао на колена пред Римом