Delo

НРВИ КОРАЦИ 393 мовара, а Стрепетов са стране, али тако, да самовар не заклони девојчино лице, те се младић могаше наслађивати благим, грациозним покретима с којима је она најпре пзапрала чајник, после закувала чај и затим покрила чајник убрусићем. — Што Ви ништа не једете, Павле Оергијевићу? Али је Стрепетов био тако препун среће, да му није било до јела. Он одби. Рима Михајловна му насу чаја. Кад му додаваше чашу, прсти се младићеви ненадно дотакоше прстију девојчиних. Овај га додир нагна да брзо тргне чашу — Опекли сте се? — запита Рима Михајловна, мислећн да се просуо чај — Не... јест... врло мало! — промрмља он, осећајући у нсто време да му крв облива образе. — А ја сам данас гладна... Јамачно, после испита! нашали се Рима Михајловна. И, прешавши од самовара, поче јести с великим апетитом. — Испит је, наравно, испао добро? — питаше Стрепетов. — Зашто „наравно“? ГЈрофесор увек може оборити, ако — Алп није оборио? — Није... Мефу тим се младић, видећи како је лепо расположена Рима Михајловна, и сам мало по мало раскравио и стао причати о свом обношењу водице тога дана: о Чиркову, о Валентини Марковној, о састанку с књижевником. Девојка је слушала с великим интересовањем и с очевидном симпатијом према младићу, који се није хтео користити заштитом своје богате и моћнога утицаја рођаке. — Мени су једном показали Варњицку у позоришту... Њу познаје Черник... Она је врло лепа жена! — помену Рима Михајловна. — Јест, лепа, али се мени њена лепота не допада... — Зашто? — То је нека охола лепота и уопште није по мом укусу. — А какав је Ваш укус? — 0, сасвим други! — промуца узбуђено Стрепетов. Дело XV 25