Delo

396 Д Е .1 0 Рима Мнхајловна смагну раменнма. — То је самообмана!... Ружне фантазије! На срећу, све те тако зване „безнаднеа наклоности младићске трају до првог сусрета, до новог лепушкастог, младог лишца... Стрепетов уврефено ћуташе. — А у осталом, на што настављатп нашу теоријску препирку ?... Ви се, Павле Сергијевићу, дабогме, никада нећете занети за каквом уседелицом или презрелом лепотицом... Ви сте довољно наметни за таке ствари. Ви се , мислим, немате ни када бавитп сличним глупостима... Ви имате послова и брига мало озбиљнијих... И, не сачекавши одговор, чисто бојећи га се, Рима Михајловна запита: — Јесте ли одавно добили гласе од куће ? — Пре три дана. — Сви су здраво? — Мама пише да је здрава, алн она, као и Вн, каже да је здрава кад је болесна. Њено је здравље рфаво! — жалосно додаде Стрепетов. — А како Ваше тражење места? — За сада још без успеха. Мало доцније Рима запита: — Хоћете ли још који пут к Варњнцкој ? — Зашто да јој идем? — Али она Вас је толико молила! Хоће да Вас окрене на пут истине! — напомену с осмехом Рима Михајловна. — Нек она иде с Вогом! Та госпофа мени се нимало не допада, и ја нећу ићи к њој! Настаде тајац. Стрепетов је седео збуњен и као убијен. Малопрешњи „теоријски разговор“ довео је младића у тужно расположење. Она зна за његову љубав и. зачуфена његовом дрскошћу, имала је, наравно, њега на уму кад је говорила о „безумном малишану“. Лудак! Зашто јој се противио? Да је ћутао, — никада се не би досетила! Само она залуду мисли да ће његова наклоност брзо проћи. Никада! Мнслећи о овим увредљивим речнма девојчиним, Стрепетов се осећаше бескрајно несрећан. Она мора, дабогме, презирати