Delo

ПГВ11 КОРАЦИ 399 — Али Вн, Павле Сергпјевићу, надам се, не падате духом од првих својпх недаћа у животу ? — благо се пзвести девојка и додаде: — Од једанпут се нпшта не постиже. Потребно је сачекати. Ето и код нас... жене-лекари понекад подуже чекају. — Ја знам то п не падам духом, Рима Михајловна! — Тако, тако!... — II не губим наду, да ћу избавитн матер од проклетих јој часова! — ватрено рече Стрепетов. — А зашто бпсте п губили наду! — храбрила га је девојка, подижући поглед на младића. Ова симпатична љубазност сасвнм разнежи Стрепетова. Хтео је нешто да каже, али не рече нпшта и само дочека поглед Римин таквим заносно-захвалним погледом, да се она пожури спустити очн на свој рад. Наста ћутање. Рима је Михајловна усрдно радила, сагнувши главу над плетнвом. Младић је био у оном расположењу , које се грубим језиком зове „телећи занос.“ Никада још Рима Михајловна, иначе обично уздржљпва и ћутљпва, није говорила с њим тако пријатељски и тако срдачно симпатично; никада још није била она тако љубазна! А он, глупак, већ био помислио да се она љути! Зашто да се љути? Ако она чак и наслућује његово осећање, зар има што увредљиво у том чистом осећању? II, по чудноватој логици заљубљених људп , Стрепетов је сада чак био рад да Рима Михајловна зна како је силна, дубока н бескорисна његова љубав. Сав препун среће, он се наслађивао бујном јој мрком косом, пуштеном низ леђа, и запаљеним очима погледао у малу белу руку, како се плетући миче тамо и тамо. Близина девојчина заврћнвала му је мозак. Осећао је да му срце јаче куца. н да, се огањ разгорева у целој му природи. Живци дрхтаху. Рима Мпхајловна не дизаше главе, занета, како се чинило, евојим радом. Она је осећала на себи тај заносно-заљубљени поглед младићев и, збуњена, некако љута сама на себе, сасвим се ућутала, чисто бојећи се нечега. Ћутање Стрепетовљево сада узнемирпваше девојку. Хтела би да он говорп.