Delo

400 Д Е Л 0 И трудећи се да дагласу миран тон, запитане дижући очију: — Шта Ви сад читате, Павле Сергијевићу? — Стрепетов се трже, баш као из сањарија. — Шта читам?... „Социологију“ Спенсерову! — одговори брзо. — У преводу ? — Не, у оригиналу. Мама ме је научила два ту^а језика! — додаде. — А ја, на жалост, готово ништа сада не читам сем медицинских списа. — Немате кад? — Јест, немам ни мало времена. Тек ако на дохват што нрочитам у књижевним листовима. Али, чим свршим испите, накнадићу изгубљено време и читаћу. Сасвим сам сада за» глупела! — додаде девојка. — Шта говорите Ви, Рима Михајловна ! — Тако је. Глава ми је напуњена самом медицннском сухопарношћу. — Као да Ви ни о чем другом не мислите ? — Нотово ни о чем. Дајбуди, у последње време. — А хоће ли се брзо свршити Ваши испити ? — Кроз месец дана. — А дотле ћете непрестано радити од јутра до мрака ? — Јест. — Али, та Ви ћете упропастити своје здравље, Рима Ми хајловна! — ватрено узвикну Стрепетов. Девојка подиже главу и осмехну се: — Откуд Ви изводите да је моје здравље рђаво?... — Надежда Васиљевна каже. — Коврова преувећава. Ја се осећам добро, а уз то сам врло издржљива. Кад се једном човек прими посла, треба да га и доврши. Нисам забаве ради ни учила готово пуних пет година! — Али није паметно себеубијати! — Мало ћу се уморити — и то је све. Зато ћу се одмарати после испита! — Отићи ћете одавде? — Одмах ћу отићи у Одесу7 к својима.