Delo

ПРВИ КОРАЦП 401 Младићу дође тешко прп самој помпсли да ће Рима Михајловна отићи, и он је. можда, никада више неће видети. II он жалосно запита: — II Ви ћете тамо живети? — Мучно. Поседећу у Одеси пола године, одморићу се, па ћу онда поћи у које оближње село. — У село? Зашто? — Како зашто ? Да практикујем! — Али зар не можете практиковаги у Одесп , па да се не растајете од породице? — У варошима свуда има много лекара, — по селима их нема. А народу су потребни лекари... Она је то рекла просто. скромно, без икакве афектације, баш као да је реч о најобичнијој ствари. У први мах Стренетов разрогачи очи на Риму Михајло* вну. Осећање дивљења и побожне поште као да га је хтело угушити — Што ме тако гледате, Павле Сергијевићу? Зар је то тако чудновато ? — упита с осмехом девојка. — Како не! Такво јунашто! Такво самопрегоревање! — Ви, Павле Сергијевићу, у свачем само јунаштво видите? — осмехну се она. — Какво је у том јунаштво? Треба когод сељаке да лечи. А ја, уз то, волим село. — Али зар Вас не плаши самоћа, немање приЈатеља, погодбе за жнвот сасвим друкчије од оних на које сте Ви навикли ? — Видећу. Хоћу да огледам. Мислим да ми неће бити досадно, тим пре, што ће посла, јамачно, бити довољно. А зна се да је посао најбољи лек за дуго време. II, најпосле, нећу бити баш одсечена од света. Навлаш ћу се и настанити мало ближе Одеси, да бих се могла вифати са својима. — II Ви мислите цео живот у селу да проведете? — Тако ако дајбуди замишљам. — Опростите ми за нескромно питање, Рима Михајловна. Ви, дакле, хоћете сасвим да се одречете личнога жнвота, личне среће? — Какве личне среће? — Заволети кога... удати се?