Delo

194 Д Е Л О Али Макаров није бпо такав. Миран. посдушан, исправан. он није покааивао никакве мрнарске „очајноети“. и чак нпје ни био изврсан мрнар. него најобичнији. Да те нису у команди гонилн. Макарове? Тукли ни за што? — уиита Дудкин. Не. брате, тога није било... У четири године моје елужбе. свега сам два пута вукао батине. II то је било прве године моје службе на броду „Фершанту“ (тако су мрнари звалп брод „Фершампенуази), кад су ми ударили педесет конопаца. Командир нам беше џандрљив и љут... Л што се команде тнче, било је све дббро. II четни командир и наредник билп су душевни људи, дивљаштва нису вршили... Но и ја сам увек био опрезан... увек миран и иокоран, ништа нисам нио, само да од греха будем подаље... Нека их ђаво носи!... — Е, на за што си онда тражио?... Марков не одговори одма. Нзгледало је да се устеже иоверити своју тајну другу. Да ли га је на отвореност изазвала та дивна ноћ и звезде намигуше, или је сам осећао потребу да се исповеди, или је Дудкин задобно његово поверење. ма које од тога било, тек носле још једне минуте нереш.љивог ћутања, Макаров проговори некако свечаним гласом: — Само пази, Јегоре, да се не излајеш где год. Нек остане међу нама... Не сумњај Васо... Богу хвала нријатељи смо... Не. не, закуни се! — Ево, овога ми крста! II Јегор Дудкин се најсвечаније прекрсти три пута. IIIIII Тада Макаров. неодвајајући очи од океана, тихо и као да је што скривио, стИдљиво одговори: Све је. да иростиш, због женетине... Због женетине? протеже разочаран Дудкин. ГИ одиста је будала!“ — мислио је, погледајући с неким