Delo

јунак наших дана 17 II, разуме се, познаш се с њом, и.... рече Сретен. — Јест. II кад после — ти је више не волиш ? — Тако је. После сам се сам питао: да ли у онште има љубави? — Па ? До каквог си ресултата дошао ? — Нема је ! Вараш се ! — рече Сретен, а глас му задрхта. — Да ниси ти о противном уверен ? Да ти није која Београђанка завртила мозак? — Мени? ПГта ти пада на памет? Али, ма да еам ја нрема женама прилично равнодушан, опет верујем да има л»убави ! рече озби.вно. Кад је будем осетио — вероваћу и сам, дотле не веРУ.јем ! А би ли ти то могао мени доказати ? — Вих. —- Фактима ? — Да ! — Да чујем ! Е није него још нешто ! — рече Малиша. — Сад ћете ми још и о том почети причати ! Говорите што год паметније! — Зар има лепше теме? — упита Петар. — Има. — Е ? Да чујемо ! — Садћемосе уверити! Ево нас већ пред кућом докторовом. а то значи да смо дошли до цил.а. Доктор ће нам сад пзнети опог његовог црног вина а то је тема ко ја је нсто толпко стара. колико н л»убав* а за мој рачун и лепша ! Слажем се! — рече Петар. — Немам ништа против тога ! — рече Сретен. отварајући капију и пропуштајући госте напред. Кућа се осветли; гости заседоше у докторовој радионпцн. Иалнша се предаде вину, али Петар није мировао. Пролетео је кроз све одаје, дирао сваку ствар, о свему је ]>аспитивао и интересовао се. А кад је дошао до бпблнотеке, онда је направио читав русвај. Дкло XIX