Delo

ТТЖИШТЕ :БЛ'ДС1Л1Х тлштинл 221 својега драгана и стаде за неко време литн снлне н дирљиве сузе. које олакшавају, држала је стара г-ђа Седлејева, којој такође веома лакну, да ће сада бити пајбоље, да се деца оставе сама. Она остави Ему плачну на Ђорђевпм рукама ; Ема га је љубила понизно као својега највишега поглавицу и господара и као да је она какав кривац и недостојно лице. којему од њега ваља ишчекивати сваку наклоност и милост. Оволико самопонижење и послушност, оволнка без ропгања веома диреуше Ђорђа Озберна н јако му се донадаше. У овом иреданом н верном створењу видео је он иред собом роба, и ирп сазнању његове моћн, -зангра му некако срце у грудима. II ако је био ту Султан, хтео је опег бити племенита ерца, н подићи ту Есгиру што клечи, и њу учинити краљицом. Сем тога њепа туга н лепота днрпуше га толико исто, колико н она потчнњеност, те је стаде тешити, подиже је и. тако рећп. опрости јој. Све њепе наде и осећања, која су, што но реч, стала венутп и гаеити се, кад јој ^е њено сунце заклони, наједанпут ожпвеше, кад нм се светлост врати. Ви бисте једва позналн ово весело лнце на јастуку прошле ноћн, кад је оио на њему лежало бледо, ни мртво ни жнво. нехајући нп за што око себе. Честпто нрско девојче, служавче, раздрагано овом променом. замоли за допуштење, да пољуби ово лице, које је наједанпут постало гако румено. Амалија обгрли девојче око врага, па га стаде од свег срца љубити, као какво дете. А тешко да је била нешто више од тога. Те је ноћи спавала слатко н оспажила се. Иа ко.шко је било ненсказаие среће за њу, кад се нррбудп сутра дан, но рођењу сунца! - II данас ће доћи он — мнслпла је Амалнја. — Од њега немл већега, нн бољега човека. Заиста је п сам Ђорђе мислио: да међу живима нема великодушнијега од њега, п да он чнни печувену жртву женећн се њоме. Док су се она н Ђорђе наслађввалп горе са њнховим Ше а-Ше. дотле су стара г-ђа Седлејева п каиетан Добеп разговарали доле о стању ствари, п о изгледпма за скоро састављање младенаца. Пошто је г-ђа Седлејева саставила двоје мнлнх п драгих и оставила нх да се даве \ загрљајима, бпла је, као п свака жена, мњења: да нема те снле на земљи. која би могла приморати г. Седлса да да своју кћер за сина онога човека. који је с њим постунио онако недостојно, безбожно и ужасио. Она је била развезла на дуго п на широко о нређашњнм срећннјим данима п њиховом сјају, кад је Озберн жнвео врло скучено у Њу Году, п кад јо његова жена сматрала за с/ЈвКу, кад јој се да која ЈосиФОва дегпња хаљинпца о рођењу којега Олберновога дегета. Она је била уверена, да је неиријатељско носгуиање Озберново отровало срце у старога Седлеа. и да овај ннкад, нпкад. савршено никад пеће нристатп на овај брак. — Онда онн морају иобећн за.једно — рече Добен смејући се ио нримеру капетана Родеиа Кродеа п Мнс Емпие пријатељице, оне мале гувернанге. Је ли могуће! Ко бп то помпслио! Г-ђу Седлејеву та је вест снлно узбудила. Камо да је сад ту г ђа Бленкписон. Она је све некако сумњала