Delo

224 Д Е Л 0 .здрава н пошговаља Нас ће г-ђа Добепова истпна наћн у мањој кућп. него што је она у којој смо до сада дочекивали иаше пријатеље, али је •она удобпа, а нромена ваздуха чини особито добро мојој кћери, којој је у граду бпло доста тешко. Ви се опомпњете, Сер, моје малс Еме. Да, много је тамо пропатпла. Док је ово говорио старн џентелмен, очи су му некако тумарале: мислио је о нечем другом, ирстима једне руке добовао је по хартнји, а другима прстима играо се капапом. — Вп сте војник — продужи — ето вас нптам. Добене, да ли је пко живи могао рачупатн на новратак опе корсиканске хуљс са Елбе? Кад су оно прошле годпне билн овде савезнпци монарси, кад смо нм давалн гозбу у Ситн, Сер, па кад смо иидеди Храм Слоге, па ватромете, на Кпнески мост у парку Сен Џемс, зар је тада ико могао замнслитп, да мир није одиста закључен, кад смо ми за њега, Сер, певади н „Тебе Вога хвалпм?“ Питам те, Добене, да дн је ико могао замисдитн, да ће цар Аустрлје битп опако иодао издајник, просто издајник и нншта више? Нећу блажу реч. чего дволични наклени издајник и врдаљка, који је смншљао да својега зета доведе назад. Ја ево велим да је бегство Вонијево са Едбе просто па нросто подвала н завера, Сер, у којој судедује иоловина држава јевронскнх, да оборе државне хартпје и да ову земљу урнншу. Ето, зато сам ја овде; зато је моје име у новинама. Зашто, Сер? -Зато, што сам веровао цару од Русије н прнпцу регенту. Ево погдедај. Види моје хартп.је. Види како су државне хартије стајале нрвога марта. Како су стајале Француске пет-посто државне, кад сам их ја за се куиовао. А шта су сад. Вило је ту, Сер. шуровања, пначе нитков никад не бн био умакао. Где је бно енглески комесар, кад му је допустно да оде? Тога бн. Сер, ваљало стрељати, иросто пред ратнп суд. па куршум у чело, Зевса ми. — Сад ћемо ми ићи да истерамо Вонна — рече Добен, узнемнрен нешто са ове старчеве жучности; старцу жиде на чеду одскочнле а иесницом је добовао по хартнјама. -- Сад ћемо ми за њнм у потеру. Дука је већ у Белгији, а мн свакога тренутка очекујемо иаредбу за полазак— Не штедитс га. Донесите амо главу тога ниткова, Сер. Простре. лите хуљу, Сер — грмсо је Седле. — Та, ја бпх се сам унпсао у војску, тако мн.., али сам ја сломљени сгарац, којега је урнисао онај никоговнћ он н неколпко лопова п швчидлера у овој земљи, које сам ја на ноге подпгао, Сср, а којп се данас возе у својим хинтовима — додаде а глас му застаде у грлу. Добен је бпо не мало днрвут изгледом овога иекада љубазнога старога иријатеља, којега је несрећа екрушида п којега је спопадала старачка срџба. Сажадите се на нроиалога џентлмена ви, којнма су новци п великн глас највеће добро. А зацсло су свп опп такви, којн гампжу по Тржпнггу људскпх таштпна. — Да! -- продужавао је старац. — Храиио си исето да те уједе. Мстнуо си просјака на коња, а он те први с њега срннуо. Ви знате Уи-