Delo

ТГЖНШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТИНА ?*2ољеме, на кога ја ово еишаним. деге моје. Ја мислим о оном грдељивцу са новаца у Расел Скверу, којега знам, кад га нпје имао пас за шта да ухватп, и којега желим видети онаквим просјаком, каквим је био, кад сам му ја пружио руку. — Слушао сам нешто о том, Сер. од својега ирнјатеља Ђорђа реие Добен, стрепећи да пређе на главну ствар. — Ваша свађа са његовим оцем, њега се веома коснула. А ја сам сад баш дошао са једном његовом поруком. — А, за то ли сте ви дошлиУ — повпка старац, па иоскочи. ТПта? Ваљда ми изјављује своје сажаљење? Је лп? 0. то је од њега врло лепо, од онога жутокљунога гиздавца! Он се канда још луња око моје куће, је ли ? Да је у онога мојега сина мрне човека, он би га одавноумлатио. Он је таква хуља, као н отац му. Нећу нн име његово да сеспомене у мојој кући. Проклет н дан и час, кад сам га први пут у њу увео. Ја више волим да видим моју кћер мртву, него да она пође за њ‘ — Ђорђе нпје крив за суровост својега оиа, Сер. Што он волп вашу кћер, дело је колико ваше, толико н његовога оца. II шта сте ви онда, кад хоћете да се играте наклоношћу двоје младих, п да је ло сиојој вољи мрцварите. — Ама сетпте се ви да не забрањује тај брак Ђорђев отац негојаг повика стари Седле. — Породица тога човека и моја прекинуле су за навек. Ја сам се дубоко сурвао, али не толико дубоко, колико онај; не,не. Ето то кажите целому тому соју: н спну, и оцу, и сесграма и свпма осталима скупа. — Но мојем мишљењу, Сер, вн немате нрава да растављате онодвоје — одговори му тихо Добен. — А, ако вн не иристанете ц не дате својој кћери благослов, њена је дужност: да п без тога нристанва пође за онога човеца. Нема ту разлога да она мучно жпвотарн, илп и да умре зато, пгго сте вн тврдоглавн. По мојем мишљењу, они су венчанп већ тако, као да се то венчање пзвршило у свима лондонским црквама. А има лн бољега одговора на сва Озбернова оптуживања од тога: да његов син хоће да уђе у вашу породицу п да узме вашу кћер? Лице Седлејево као да сијну неком светлошћу задовољства, кад му се та околност истаче. Али он ипак остаде ири тврдњп: да се то никад неће са њсговпм одобрењем учиннти. — Опда ћсмо мн то и без тога извршитн — рече Добен, па се насмеја, па исприча г. Седлеју, као п госпођи му дан пре, о Гевеки н канетану Годену. То јс веома заннмало старога џентлмена. — А, ви сте некн онасни момци, вн, капетани — рече Добеву увезујућн своје хартије, а по лицу му пређе нешто налик на осмејак, што снлно зачуди крмељивога момка. који тек што уће, н којн никад дотле инје впдео такав израз на лицу г. Седлеа, откако он долазн у ову суморну каФану. Можда је Седлеју особпто годила иомисао, да својем непријатељу