Delo

234 Д Б Л О — Ја својему сину могу да речем што ми је воља, Сер. Ја га могу изоацнти на улицу са грошем у руци, ако само хоћу. Могу га учнннти просјаком, ако мп је воља. Ја хоКу да речем шго ми је ћеч> — рече стари. — А ја сам центелмен и ако сам ваш снн — одговори 'Борђеохоло — н молим вас, све што бн ми нмалн саонштитн , нлп , ако би имали било какве налоге да мн пздате, да то учнните онаквим тоном, какав сам се ја свнкао слушати. Шго се син држао овако на внсокој нози, то је старац бнвао све страшнији и љући. У потаји се страшио оп тога што му је син већи џентелмен од њега, а чнталац је можда већ нскусио: да се у овом Тржишту људских таштина глупн људи ни пред чим више не устручавају, него пред тигулом. — Ја од оца нисам добио васиитање које си ти, нитн погпоре, коју си ти, нитп новаца, колико сн ги. Ако се ја крећем у друштву , које се мојнм сресгвима нздржава, ваљда ми неће зато мој син натицати ва нос свој суаериоритет и евоје госаоство (речн нодвучене пзговорп Озберн врло саркастично). Али се у моје време нпје сматрало да је центелменски: да неко оца вређа. Да сам ја што тако учпнио, мој би ме отац испратио стрмоглав нпза степенице, Сер. — Вређао те, Сер, нисам никад. Ја сам казао да те молим да се сетиш да је н твој снн центелмен, као н тп шго сп. Знам н то, да мп дајете доста новаца — рече Ђорђе (п ту показа прстом на везаницу банкнота, које је тојутро примно од г. Чоиера). Вп ми о том, Сер, тако често говорите, да је излишна бојазан, е ћу то заборавити. — Желео бих, Сер, да се сетите н других неких ствари одговори му, опет, Сер. — Желео бих да се сећате догод вп овој кући указујете част бити јој чланом, капетане, да сам ја у њој госнодар, и да оно име, које вн — — које велим — — вп

—Које ја шта, Сер ? — уиита Ђорђе нсшто носмешљпво, па нали другу чашу бордоским. - — — — ! — пзбацп огац неку масну клетву — онпх, Седлејевнх имена нећу да чујем овде нпкад, Сер; никоје од целе ногане лозе. — Е ја, Сер, писам унео го нме овде* Ирво су моје сесгре стале оговарати је пред Мис Сварцовом. А, Зевса ми. ја ћу је бранити куда се макнем. Нико се не сме титрати њеппм нменом у мојсм присуству. Доста јој јс увреде нанела већ наша породица. н сад може комотно нрестатн, кад’је она толико понижена. Нзузпмајућп гебе, убпћу свакога другога, који беле против ње нрослови. Даље, Сер, даље! — рече стари џенгелмен истрештених очију. — Куда даље, Сер ? Ваљда истнм путем, којим смо н до сада са тим анђелом, а не девојком ? Ко ми рече да је волим ? То је твоје масло. Могао сам изабрати коју било другу; можда из много вишега друштва, иего што је твоје; алн сам ја тебе послушао. II сад, кад мп једно друго волимо, ти нарсђујеш да јс вапустим, п да је казннм, можда убијем, за