Delo

254 Д Е Л О некакав Фантастички карактер и да је мајска 'скуиштина са својим лакључцима била само кулминација а устанак, којега је она ннаугурисала, само крвави завршетак једне кобне историске заблуде, коју је срнски народ и однише скуио нлатио !** Ја спадам у оно старије коло , које је г. 1848. већ било на евету, п менн су се, као тадашњем детету од шест година, понеке сцене из тога нокрета, које сам својим детињским очима гледао, дубоко урезала у душу и памет, јер су биле страшне п драстичне; доцније сам као младић из галерије носматрао и слушао људе, који се беху искуиили на благовештенском сабору од г. 1861.; то је било 12 година после свршене револуције и ту сам имао ирилике, да гледам нред собом још многе негдашње но1>е, нредстаннике и учеснике тога покрета, на прном месту старога патријарха Рајачића, па Стратимировића, Суботића, Стојачконића, Стојаковића, а од млађих Милетића, Јонана Живковића, Радака и др. И сад ми живо нред очима лебди снетител.ска слика седога, бременом годпна обхрванога и сломл.енога патријарха, како дрхћући устаје иза иредседничкога стола и држећи се једва на ногама с неликим напором, алн ииак чнрстим нагласком отнара сабор беседом, у којој између осталога каже како су „привилегије наше, којима се јемствује народу нашем држање народни сабора, и осигуравају се ирава народна... оиште имање, опште добро и благо, оишта светиња и аманет свију Србал.ак, затим дал.е вели како је народ српски назда сматрао иа и данас сматра те нринилегнје као „таке државоиравне уговоре што вежу и једну и другу страну на једнако“ и најозбиљније препоручује народним избраницима, да се никако не иоиусти ..од они права, за која народ војује и крв своју пролива од сто седамдесет већ годпна" и т. д. После патријарха устао је неК поменути чунени говорник архимандрит Никанор Грујић н у леној, смишл.еној беседи одговорио у име целога сабора седоме нредседнику на његов говор; та јс беседа неома значајна као неран израз иогледа, којн су нладали народом и његоним предстанницима не само у то доба него и , што је за ме овде нарочнто важно, на мајској скупштиии г. 1848. Грујић је ту између осталога номенуо како „жел.е могу бити праведне и