Delo

238 Д Е Л О Онај приправнп носао толико .је савршен да иисац у сценн забележи све чуствеие иромене кроз које лпчностн нмају проћи: он себе пнта на пр. да лп ово осећање треба изразитп пре извесног другог, и не оставља иитаље док га не реши; ои отклања себн све тешкоће, па и најмање; ако каква личност која је отишла са сцене у три сата треба да се врати у три н четкрт. он јој расподелн нотребно време да урадп ово нлн оно. Према томе спгуран у евоме послу он бпра моменат у коме се осећа нонесен, и он тада нма пријатно осећаље да може напредовати без бојазнп од каквог непријатног изненађења. Узме дакле иеро н пише сцену у једном току, како му дође, но кад и кад са уобпчајеним псовкама. Онај којн бн га видео у томе тренутку, смејао бп се. Стојећи пред својим високпм столом н нишућн немарно са мирним и задубљеним изразом каквог благајника којп ради какав обрачун, он од времена на време узвпкне: „А1Г, ппзегаМе, је 1е Непз!11 — Па соцшпе!“ Делећи нотпуно ■ осећања својих ллчностн, оп се смеје н илаче са њима. .На мојој артнјн, рече, нашли бн се трагови суза“. Но ова грозничава имировизацнја после лагано сазрелог инсценпрања не даје комаду још завршии облик. Сарду понова узима сутра, прекосутра, трп до четири иута што је данас ппсао и поправља много, исто тако прн ппсању. Пзгледа да импровизапија не тече из врела; она бпва ненрестано задржавана, испптпвана, контролисана, ус<.чршавапа крнтпчким радом, који ннкад не уступа са свога места. Ако бацимо поглед па је,|ан од тих рукописа, пзглед тих страна пуи је живота и нианса и показује грозннчаву активност руке; нсобично велики број нонравака н додатака чини да је текст читаоцу неразрешим. Сам Сарду био бн пос.те неколико месецп неспособан да чита самог себе; алн он зато има добре нреиисиваче који су се свикли на његов рукопис. Поправке које он сам чини готово су увек истога смисла, оне се састоје у скраћивању. Ои редукује увек свој први нацрт; друга израда за ноловину је краћа од прве: а трећа још краћа од друге. Збнјајући тако дешава се да иовучс у једну реченицу што је бнло напнсано у двадесет до четрдесет врста. Ова скраћеиа реченица мора бптп извод свега што .је мислио, н све је. у њој, јер ако у томе иревари, на ако се нође од те реченнце, пеће више пнсатн на истн начпн. Внше других драмских пнсаца приметили су нам то псто. Били смо радозиаан зиати како, у каквпм слпкама Сарду себн представља свој комад п лпчности у моменту кад комионује. Ово шггање о слпкама представа живо је питересовало пспхологс у последњим годинама. Прн томе често се наводнла једна анекдета од Легувеа која се односнла на његову сурадњу са Скрибом Легуве .је за време композиције себн представљао глас личпослн, он их .јс чуо како говоре п могаше после њих поновнти како је која Фраза бнла нзречена. 1'о беше одитиван тиа, Скриб на иротив суделовао .је у компознипји као кад бн седео у сре-