Delo

ПСИХОЛОШКК СТУДИЈК 201 том би разговор о једном иитању које му је мило, које га свог обузима и раздражн : израда сцене! т. ј. важност каквог геста у захтеваном тре* нутку, илп важност какве соФе на десној или левој страеи. II сад. г. Сарду остави своје место код пећи, поче шетати по своме салону. дочепа па прпмер ваш шсшнр који му је потребап да покаже гест глумца који означава нретњу; хоће да вам нокаже да има сто начиеа да се каже: „Вечерас, Господине!“ II он их каже све, одигра све како пх еикојн глумац неће никад одиграти. Затим хоће да осетите како оамештај, којп чини део средине, чгши саставнн део и диалога мењајућп му смисао, чинећн да извесна реч буде банална пли на против да пријатно дејствује. На пр. у љубавној сценп где Дора одбија прпближавање онога кога воли, мислећи да ће оп од ње тражити да му буде метреса, док јој он међутим проси руку. Г. Сарду узе свој рукопис п чита ту сцену како је само он може читати, брзо, без акцентуације, без вешта* чења, али на начнн којп је диван у својнм најфннијим ниансама Обузет својом лектиром , приближи се софи и стаде показпвати да софи, раздвајућп заљубљене као каква несавладљнва препрека. као гвоздена решетка на прозорима манастпра, оспгурава сцени невпност крај све бујне раздраганости оба љубаввика. II да би ово још боље иоказао, г. Сарду се наслони на софу, дискутује с оном духовитом јасношћу која га у таквој прилици нпкад не напушта ставове обеју лнчностн. и показује да жена мора бити на страни на којој се седн, а човек позади; најзад се нагне над Фотељом п опет се дпгне, ночиње други развој, а мп сљедујемо очарани његовој демонстарцпјн не говорећн пншта, док г. Сарду. који је без престанка говорпо већ читав сат сам не довршн свој разговор, П пушећи баци се на своју соФу узвнкујући: „Каква чудновата мисао да вам држим декламаторско нредавање!“ Сад неколико речн о декорацији, костнму н осталом. Сарду, не пренебрегавајући никоји део своје вештине, мотрн па* жљиво и на све оно што се тиче декорације и костима. Ми смо га једном нзненадилн у тренутку кад бејаше добио тоалету једне глумице којој имађаше да оценн ниансу: свила ружнчасте боје са посребреним цветовима. Он одређује тон тоалете према декорацијама п намештају. Кад бн се у томе остављале глумицама слободне руке, рече. све бн оне нграле у црвенпм тоалетама да би привукле на себе пажњу публнке. Ово се једном десило у једном комаду од Емил Ажје-а. Потребно је да тон хаљине хармоније са тоном консоле на коју ће се глумпца паслонити п с.а Фотељом па коју ће сестп. У то време говорнло се о некаквом снмболистичком иозоришту у коме се пшло на то да се на костпме примеис правила одитивне синопсије да бп се задовољилп естетнчки захтевп ока. Ако се не варамо код Сардуа налази се све оно што ова вештпна хармовисања садржн паметнога. Далеко би одвело кад бн хтели побројати све чачке на које Сарду обраћа своју нажњу. Оп сам даје кројачу нацрт костима: а ако се тпче