Delo

леихолошкк студије 299 с.1с, размишљајући опази да је сан имао право н он ноправи комад у том смислу. У сурадњи — а он је ретко па то пристајао — пспо.Бује се у главноме његова особсност: отуда долазп да никад ннје могао бптн сурадиик у правом смисду речн, што ће ]>ећи тесна веза два духа. Кад је бно умољен за сурадњу на каквом комаду, који је увек био наппсан у иелини, он се уздигао до полазне тачке и паипсао нов комад: заједничка је иолазна тачкп, иначе укрпггање двеју дивергентих лннија — гако је увек разумео сурадњу. Он објашњује сам његов иоступак у иредговору дела „1ћеагге без и!ге8“ нод којим су насловом у његовим целокупним позоришпнм делнма нзашли комади чија основна замисао не прииадаше њему. Међу тим комадима, један, ЗиррНсе (Гипе ('етте бно је наппсан за три дана; НсХогзе РагашјшЛ за четири и по дана, Ватсће(( за четири дана. У осталоме као сва људска удружења, и сурадња може иримитп тако различите облике да се између њих не може више ништа заједничког пронаћн. Начин сурадње извесног аутора иепољује врло лено његове тенденције. Причали *'у пам исторнју нознате сурадње Гондинеа са .1абишом. Кад је требало написати један чпн. сваки је одлазио на свој\ страну и не враћаше се док не би нанисао цео чин: овако постала два чина не имађаху ничег заједничког. Па како је требало усвојитн само један, то се други мораше жртвовати; но који ће битп овај други — о томе се нисци не могоше сложнти. Разуме се да сваке од њих налажаше да је његов бољи и слушаше оштрим ухом лектиру дела свога сурадника. Да би се најзад дискуснја окончала, требало је призвати неког трећег који би изабран заједпичкнм пристанком за судију. Ово је лнчи.10 више на парницу но на сурадњу. Дима, кога смо подсетили на ову анегдоту, рече нам да сурадња н не може бити другојачија између два човека, ако пе баш псте вредности - а Лабиш је стао много внше од Гондпнеа1) — а оно ипак од вредности. „Ако један од сурадника, рече, не признаје своју потчпњеност и нс допушта јачем да све уради, сурадња је немогућна. Кад су Лабнш и Ожије хтели заједничкн да ппшу један комад. Рпх МагНп> како је свакн хтео да уради свој део, они су наиисалн страшан комад. Да је свакн од њих сам инсао, комад би бпо бољи“. Мп се с овим нотцуно слажемо; верујемо да се сурадња може разуметн п као таква. где један аутор ради све, а да се присусгво другог своди на улогу ннертног сведока. Днма, који познаје само ову врсту сурадње чини оншту грешку да уошнтава један носебан случај. Мп мислнмо да нма п боље расподељење сурадње, где аутори имајућп само несавршен таленат, сједињују 1) Међутим Је Гондцнеов ччн одењен као Ооњи и нрема томе задржаи.