Delo

ИГИХОЛОШКК (‘ТУДИ.Г к ш делу своје иештиие. Газуме се Дима јс еасвнм другог миш.вења; он мисли да треба придавати важности пзради сдене и декорацијама само у оппм комадима којима недостаје оснона, и тамо где треба прибавити угледа сцепама које но себи нису више до хинеске слике. С обзиром на ово Дпма се сећа да је негде видео игратп једну сцену од Скриба ко.ја је иа њега учинила јак упечатак интересним п чудеим одабнрањем \ ипсценацији: Три човека стунају у исто време, или готово у исто време на нозориицу: први са зачеља и лицем окренут посматраоцима: другн уђе кроз једиа врата с лева, а да би утисак био нешго разнолик он се показа са лроФила. Дима, радознао, гледаше сад трећу особу; ова уђе с врата на десиој странн, н да њен положај на позоренци не би лнчио на онај првих двеју особа, би удешено да изађе натрашке — леђнма окренута говорећн у простор иза сцене. Вез сумње ова разнолпкост позиција је духовита; она изгледа н одвећ духовита јер вређа око. Дпма се никако не усиљава у томе; његовн комади, којп су сви модерин и врло мало замршени. не скупљајући гомиле и збивајућн се у собама, не пзискују велпку инсценацнју. Према свему види се колика ировалија раздваја Дима-а од Сардуа; они се не разликују само у естетичком полледу, већ и у појединостима њихове мегоде рада. Кад се ова два иријагеља разговарају о позоришту. мора битн да се ретко слажу. (Наставиће се)