Delo

354 Д Е Л О „Добро, доброД мрмљао је, „али ја ипак нисам тако стар. да незнам шта радим, сине. Још ја стојим доста чврсто, виднш?” II он погледа мало збуњено низ ноге, које нређоше у малу дрхтавицу из затегнутога ноложаја, што се он старао да пм даде, п због пажње коју је на њих обратио. „Помисли на нас, оче!и новика за њим снаха, Касиарова жена. и нокуша да старца загрли, те да га тако повуче у тоилу собу. „Не!“ отрже јој се стари свештеник, „не, ви сте самостални, одрасли људи, ви ћете све добро урадити и без мене. Ла морам да мислим на своју службу, морам да промислим, шта Ку да кажем прексутра." „Па имаш читав низ готових нроиоведи. оче; учини једанпут малу иозајмицу од себе сама!“ Старац збуњено поцрвене. Ове мале позајмице врши он већ толико година, оне су биле његова тајна, тајна због које се стндео, која га је већ стала много тужних часова. Пос.ледњих година ходник му је давао мало нових мисли. Постала му је само драга навика, да тамо пгета и да потоне у побожна сањања. која су била сувише неодређена, сувише нејасна, те се нису могла свести у речи. „Хтео бих да уплетем штогод о брдским железницама,“ рече једном, иогледавши наједанпут вис, као да опет доби храбрости „и морам о том размислити.“ Деца, — заједно са својим подмлатком становали су у очевој кући — остадоше замишл.ена једно иоред другога: Каспару се набра бора на челу, а Балбина, девојка, кришом убриса очи. „Отац се жртвује," рече јецајући. Син зловољно смагну раменима, иогледа на врата, иа која беше изишао стари свештеник. „Мене је неки пут тако страх,“ уздахну Валбина. Снаха јој мету руку на мршава плећа. „Нашто отац не да оставку ?“ прошапта јој на ухо. Балбина се трже, као да се бојала, да није још когод сем ње чуо ту реч. „Отац?“ уиита живо.