Delo

„Где је остала ваша госпођа?44 „V Лаутербрунену.“ II сва тројица се смеју, али ђацима није у срцу онакот као кад су ношли. 11екн терет као олово обесио им се о кораке. часови иролазе, а они једва одмичу. Странац више не говори, стење и често застаје. Тад застану сви. Али брзо се оиорави и махне руком напред. Прећи ће ; мучи ме лупање срца. Већ десет година! Иначе сам свеж и здрав.“ Они већ и не иогледају више на сат, толико је дан освојио. Обојица помисле: да л' да се вратимо ? Али онај трећи не мисли на то. Он се само смеши, докле брише зној. То их онет умири. Човек, који би им слободно могао бпти отацт зна ваљда, шта ради. 11ре но што је настао снег, одморнше се; он је имао код себе лених ствари и радо је с њима делио. С/Кена ће ми се чудити! Она не зна, да сам кренуо на брда. Она не би допустила. Добра жена , али , као што сте скоро и ви, сувише плашљива.“ ,,А зашто да се плаши ?“ упита млади друг. ^Зато што је и лекар неки страшљивац ! Он јој је напричао, како ја болујем од срца и како ме може од једном ударити капл.а, ако бих се нео уз брдо! Пеобично весело и безбрижно а у истн мах страшно је то звонило на висини, на одморку, мећу сурим стенама, где нестаје алписких ружа. II на један сат иосле тога — баш се зарадовао блиском небеском плаветнилу - он се сроза на земл.у, закркља и не могаде ништа вшпе рећи. На сграшном пустом месту, које се беласало, оба млада ђака мучила су се око самртника; па, кад му ништа није могло повратити свест, отрчи један од њих, да доведе помоћ из долине. Код странца, који се није мицао, остаде други, али је одмах видео, да га нико не може повратити у живот. (Јтрашно су му се V мртвој самоћи отегли часови, самоме са мртвацем. Тад је први пут осетио близину вечнога Бога; ужас за ужасом јурио му је кроз младу душу. II још нешто је гада сазнао.