Delo

380 Д Е Л 0 сутра. Ко зиа шта се све може у рагу догодити? Умнрите се, драга Мие Озбернова. Њих двојс ваља да се ирнјате.вски растаеу. — Није би.10 размирице, капетане Добене, сем мадо обичне преппрке са гатом — рече леди. — Ми сваки дан чекамо да се Ђорђе врати. Само нека он дође, поуздано знам да ће онда све добро бнти: знам зацело да ће му опростити и драга Рода, која је онда отишла уцвељена и срдига. Женскиље врло брзо опрашта, капегане. — Такав анђео, као ви, зацело знам да би — рече г. Добен под-. ваљујући још једнако. — Али ни један човек не би могао себп опростнги кад би уцвелио жеиско. Како бн вама било да вас какав човек изневери? Иресвисла бих... скочила бих с прозора.. отровала бих се... чамила бих, чамила, док пе бих умрла... Бих зацело — викала је Мис Озбернова, којој, иоред већ две неприлике те врсте, ни једном не наде на ум самоубиство. Има још људн тако верних и гако ненша срца као што сте ви настављаше Добеп. Не говорим ово о наследницн из Задње Ннђије, Мпс Озбернова, пего о спротој девојци , коју је Ђорђе некада волео, и коју су још од колевке навикавалп да ни за којега другога не зна, до за њега. Бидео сам је у беди, непожаљену, убнвену, а ни криву нп дужпу. Говорим о Мис Седлсјезој. Да ли ваше штедро срце може замерпти брату што јој је веран ? Да ли бн му савест икада опростила, кад би он њу напустно ? Будите јој пријатељ, она вас .је увек волела; и ја сам , овај* дошао овде по Ђорђевој поруџбини, да вам кажем: да ои сматра њихову везу као свету евоју дужност, и да порадим код вас, да бар вн будете на његовој страеи. Кад бн какво било узбуђење овладало Добеном , пошго би минуло ирво устезање лнле бп му се речи потоком, и очигледно је бнло: да су овде његове речн имале утицаја на лсди, којој су бнле уиућене. Тако је... али је то ирско мере чудноваго... жалосно је... то... нешто претерано настрано... шта ли ћс тата на то ако 'Борђе напустн такву прилику каква му се сад нуди — рече Мис Озбернова. — Али је у сваком случају он у вама изабрао храброга заточника за своју ствар. Само је све то узалуд — иастави она после мало ћутања. — Пстина је волим сироту Мис Седлејеву, н то нстински и искрено, знате и самп. Ми никад нисмо пак мислили, да је то прилика за њсга и ако смо јој сви овде бнлн веома много паклоњени. Али тата неће дати ни оиепелити; поздраво знам. Али добро васпнтано женско ваља... знате... које зрело чпсли... ваља му... гБорђе њу мора напуститп , драги капетане Добене, ннје му друге. — Па зар да човек напусти девојку, коју је толнко волео, баш онда кад љу несрећа сналази ? — рече капетан Добен нружајући јој руку. Зар гакву поруку од вас да му однесем, драга Мис Озбернова? Драга млада леди, вн ваља да јој будстс пријатељ! Он је не може напустити. Зар да вас неко напустп, ако осиромашпте.