Delo

382 Д Е Ј1 0 — Боже мој, Џено — погледа некако жудио н у њу — ала ће се Илз ујсдатп. Сад би уз вас могао нмати недесет тнсућа ! Сесграма дотле нпје ни на ум падало , како сад стоји с новчане стране, алп их је о том за цело време шетње обавештавао Фредерик Болок. како већ само он може веселије, п оне стадоше куд и камо више ценнтн себе кад но свршеној нартпји дођоше на ручак. Не буни се, иоштованн читатељу, на ту саможивост, као да је непрпродна. Списатељ ове нриче пдући истога ју гра у омнибусу од Ричмонда, за време док се коњи промењивалн. гледао је како се пгра троје всселе , сложне и срећне дечице у једној барнцн. Доће неко четврто те рече „Поли, твоја је. сестра добила један аени*, а деца одмах полегеше да јој честитају ; а кад се омнибус креге вндео је малу Ноли папред, а за њом њене мале удварале, иред којима се она са пуно достоЈанства кретала ка дућану суседне инљарке са воћем. XXIV глава У којој г. Озберн скида породичну библнју. Пошто тако прпире.мп сестре, пожури се Добен назад у Ситп да изврши важппјн и тежи део посла који је на се био примио. Помисао да ће изићи иред старога Озберна није му лако надала, и толико се пута предомишљао: да ли да иусти, да младе леди саме објаве тајну, коју по његовом уверењу оне еису могле дуже задржати. Али је обећао био нзвеститп Ђорђа о упечатку, који ће та вест на оца му учиннтп. Тако оде у Ситн, у очеву канцеларију у Темз Стрит и носла писмо г. Озберну, којим је тражио .једно по часа разговора с њнм о стварнма његовога сниа Ђорђа. Добепов се весиик вратн од г. Озбернове куће са иоздравом овога последњега: који ће бити врло срећан , ако види одмах капетана, те се нотом Добен одмах крете, да и.зађе на вреле очи старому. Капетан, као човек, којн има да открије неугодну тајну н да издржи буран и мучан састанак, стуин у Озбернову радњу смућен и пспоуздапнм кроком. У његовом пролазу кроз другу собу, у којој је био г. Чопер, поздравн га овај чпповннк са својега места тако нскако неодрсђено, да се овај још вишс побрка. Г. Чопер климну главом, ноклопи се и показа му претерано учтнво врата, говорећи: — Ту је господар. Озберн устаде. срдачно му протросе руку и рече: — На како, како, драги мој ? То је било речено тако нскрено, да сиромаху Добену наде двапута тежа одговорност за оно, шго се догодило. Његова се рука није ни мицала у руцп овога џентелмена. Осећао је да је, више мање, свему што се догодило крив он, Добен. Он је вратио Амалији Ђорђа; он је и одобравао ц пострекавао п удесио њихово венчање, о којем му је сад ваљало