Delo

386 Д Е Л О коју је Добена позвао, истранџира сам Озберн ћутећи као заливенг али свој део он ни дирнуо није, и ако је иио чашу за чашомг а слуга му их неуморно наливао. Најзад, баш нри крају ручка, његове очп, које су дотле свуда шарале, зауставише се на поеуђу за Ђорђа. Он пружи нут тога носуђа леву руку. Кћери га погледаше али га не разумедоше, или не хтедоше ра* зумети; не разумедоше га нн слуге у првп мах. — Дижите оно иосуђе! — рече најзад уз неку исовку: уз то гурну сголицу н оде у своју собу. Иза трпезарије Цона Озберна била је соба, коју су у његовој кући називали пменом кабинета, н она је била одређена за кућнога домаћина. У њу би се он повукао оне недеље ире подне, кад не би нзлазио до цркве, н ту би провео цело нре подне у црвеној наслоњачи читајући повине. У два ормапа са стакленим вратима биле су ту кдасичне књиге у великим иозлаћеним повезнма: Тће АппиаЈ, ВедгвГег, Ње ОепПетап’8 Мадагте, ВЈаггз Зегтопз н Ните апе1 8то1Ш. Преко целе боговетне годнне не би он ни једиу од њнх днрнуо. У целој кући ннје било ниједнога члана породичпога, којн би се усудио за живу главу узетп у руке коју било књнгу. Само оннх ретких недељних вечери, кад не би бпло гостију, велпка скрлетна библнја и молитвеник бнли би скинутн из својега кута, где су стојалн иоред спнска Перова, звоно бп сазвало слуге у трпезарију, и Озберн би очнтао вечерњу молптву својој породнцп јасним, продртим, помпезним гласом. Ннједно чељаде у кућц. његово нли слуга, није улазпло у ту собу бпз некојега страха. Ту је нснлаћпвао економу рачуне, или прегледао књигу подрумару. Одатле је могао заповедати V шталама, преко шљунком посутога дворишта. Са задњим уласком у шгале бпо је у вези помоћу звопцета. На те улазе излетео би коњушар као на дроту, а Озберн би га брусно са ирозора својега кабинета. Мпс Бортова улазнла је четнри пута годншње за своју нлату, а његове кћсри да добију оно, што им је тромессчно ноклањао. Много је пута ту Ђорђу, као детету, скидао папталоне; његова је болесна матн седећи у наслоњачи слушала Фијук кајнша. Ретко је кад ко чуо, да је Ђорђе од батина јаукпуо; снрота мати га је крадом грлпла и љубила, давала му новаца н мазила га, кад би изишао. Ту јс била и нородичпа им сдика над камином, камо је снесена ио смрти г-ђе Озбернове: Ђорђе на понну, старија му сестра пружа кпту цвећа, млађу мати води за руку, а свп румених образа и усница пуних и црвенпх, а смеју се јсдно на друго, колико је донуштено у породпчннм слнкама. Сад је матн иод цриом земљом, њу су сви давно п давно заборавили: сестре и њихов брат нмале су стотину којекаквих посебних интереса, те и ако још у љубавн једно с другим, бнваху с дана у дан једно другом све више туђл. Кад протече неколико пута по двадесет година, н ова лнца на тој слици носеде, ала ће бнти љуге сатире у тој слици са лицима, па којима се огледа саосетљивост н кикоће лаж, и сија певиност толико себе свесна п собом