Delo

ТРЖИШТБ ЉУДСКИХ ТАШТИИА 391 Добсн је добио допуст да ђенерадове ннФормације саопштн свакојсму официру, којега би срео за ових својих опхода. Према том он то каза заставнику Стебду, којега нађе код агента, а овај, по својој ватреној ратоборности, одмах оде да купи нову сабљу код диФеранта за ору;кје и сву спрему војничку. Овај мдадић и норед својих само седамнаест година и ако шездесет и пет падаца1) виспне, теда по природи рахитичног, и још више осдабљена прераном здоупотребом адкохода, био је неоспорно храбар и срца давовскога. Оп је у том дућану огдедао оружје и биркао, онакво, какво ће највише посда задати Французима. Уз ускдике; ха! ха! трескао је врдо жустро својим ножицама и два три пута замахну на капетана Добена, што овај у смеху иарира својим тршчаним штапом за шетњу. Као што се може и очекиваги по његовој ведпчино и мршавости г. Стебд је прнпадао дакој пешадији. На супрот њему заставнив Спуне бно је висок мдадић и припадао је гренадирскому батаљону (капетана Добена), ц нмао је на себи нову капу од медвеђе коже, под којом је изгдедао страшнији него што би му по годинама додиковадо. Ова два момка затпм одоше до „Слотера* наручпше сдаван ручак, па приседоше писати писма мидим препдашеним родитељима, писма која су кпптеда љубављу и нежношћу, и тако псто и духом и ортографскнм погрешкама. Ах! Много је срце тада задрхтало у Енглеској и крај многога је огнипгга капада матерпнска суза. Кад Добен виде мдадога Стебда како се забно у једној собицп па сузи над једним писмом (мисдо је сиромах на евоју мајку. коју дако може бити неће вшле видети) он застаде и окану се намере да пише Ђорђу. Озберну. — Што то да чинпмР — рече. — Нека бар ове ноћи буде срећна. Идем најире да се видим са мојнм родитељнма данас, а сутра ћу у Брајтон. Он приђе мдадому Стебду и спусти му на раме своју ручетину, подиже га н рече му, како би био ваљан војник, као што је увек био пдеменита н здатна срца, само кад би се окаиуо тога брандиа. На то засијаше очи у мдадога Стебла, јер су Добена свн у багаљону ценнли и као најбољсга оФнцнра и као оддична друга. — Хвада вам. Добене — рече овај бришући очи својим чукљевпма. — Ето баш јој сад, сад јој баш велим и сам то. Ади. Сер. она ме тако силно водп. II сузни извори нрорадише оиет; а не бпх се смео закдети. да нису засузиле и очн у болећива капетана Добена За истим су стодом обедовада оба заставника п капетан Добен и г. Чопер. Г. Чонер је донео писмо капетану од г. Озберна. У том је инсму овај захваљнвао капетану на добротн и модио га; да иридожено писмо нреда каиетану Ђорђу Озберну. Ништа више ннје г. Чонер знао. 65 иалаца = 1,625 м.