Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 495 лине (го је само онда случај ако се произвађа више индивидуа но што их целпаа моц;е обухватити — ш го писац губи из вида); услед тога на•стаје борба, појединог са појединим и борба појединог са целпном. Тако је борба, непрнјатељство првп резултат процеса одвајања. Услед ове борбе ишчезавају све индивпдуе које ју не могу да издрже; број индивидуа дакле редуцпра се, настаје ироцес редуцирања. Процес редуцирања води онет стабилизацнји. концентрацији и локализацији иојединога, воје је у борби за живот иреживело. Али сваки индивидуалитет стабилиран н локализован тежи да рашири сверу уплива на све стране, да осгало учини зависним, да споји остало са собом, да ностане целином. На тај начин ностаје процес одвајању нротивап. процес ширења појединог до СФере онштег, процес генерализације. Тако једно племе тежи да рашири своју владу над осталим племенима и кад то успе оспива вишу целину од нлемена — народ. Тако је на пр. Кеплер онажени елиптични пут Марса рашприо иа све оегале нланете н т. д. Ширење поједпног ка општему бива увек одозго доле, са висина у ни.зине. Тако на пример идеје поникле у главама великих личности продиру у масу и т. д. Овим нроцесом генерализације свп поједиин делови временом постају само завнсни деловн и органн једне једине велнке целине , шго води континуитету ствари. Тако је на пр. цивплизација човечанства почела на иојединим самостал. ним тачкама; она временом ностаје само једна, псторпја човечанства иде све више једним пстим нутем н једном пстом смеру. Науком је утврђен континуитет човековог, органског, земљпног и космнчког живота. Псторији остаје још да веже човека за човека у свпма просторима и временима. Тако се нсто и нојединн деловп знања везују све више у органнзам науке н т. д. Процесом везивања настаје у току времена све већа пропорција ствари; али не само да је у резултату еволуције нропорција, већ н свн ступњевп пропорционпзацнје (од диспроиорције до потпуне пропорције) у низу времена стоје у пропорцнји међу собом, тако да свс долази у своје право време н на своје право место , све добија одређене границе простора п времена, величине и спаге н према томе смисла н вредности према другнм стварима у тој целинн. 1’азвпће човечанства води нотпуној хармонији потпуном измнрењу свнх раздичнпх момената, којн су се у току исторнје јављади. II као што космос садржн у иојединпм деловпма својим све Фазе, кроз које је сукцеспвно сваки део ње гов прошао, тако ће исто човечанство кад ностане цело ирестављатн измирење свих различних тенденцнја, које су се у току времепа јављале у човечанству. Како ток историјског развитка човечанства водн све већој хармонији друшгва људског, то су истина, правди, лепо и добро крајњн смер човечапске исторнје. Истнна, нранда, лепо и добро налазе се само у целинн човечанства: што 10Д је део те целнне мањи то све у њему мање нма нстнне, правде, лепог н доброг, а све више заблуде неправде, ружног и зла. Свака је заблуда истпна у своје време н на своме месту, а заблуда је само с погледом на целину јер само целина садржн