Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 499 се на панонску легенду, Мптровнћ нзриче могућност, да је Методпје превео зборник Јована Схоластпка. Напред смо видели да зборник Јов. п' ОЛ. у 50 одељака треба строго разлпковати од номоканона у 50 одељака, пошто се у зборнику строго дели дрквено од световнога законодавства, а у номоканону су оба стопљепа. Но одма на другој 28. страни Митровпћ тврдп сасма друго, а напме, да је најстарији капонски зборник учињен ио номоканопу у 50 одељака. Пошто је номоканон у 50 одељака, састављен пз зборнпка Јована Схоластика п СоПесНо БХХХУП сарНлПогит, набрзо дошао до велпкога зпачаја н скоро кроз читав средњи век бпо у велнкој употребп (2асћапа. 1Не ^песћ. Хотокапопез, р. 9.), то је по свој пролицц Методије, лаћајућп се лревода црквенога законодавства, изабрао номоканон у 50 одељака, иошто је он у оно време био у јакој употреби. Штета је занста што Митровић није скоро никакве пажње поклонио рукопису у Румјануовском музеју у Москви под бр. 230, за којн Навлов држи да је споменпк преводилачке радње апостола Методпја. Говорећн о руском преводу номоканона, који је по Павлову бпо пзрађен за вдаде Јарослава (1019—1054) ваљало је обазрети се на напомене Буслајева и Јагића (81атте VI. 63), које су мало поиуњале иретпоставке Павлова. И Јагић и Буслајев оназнше у најстарпјем представнику ове редакцпје (рукоиис синодалне бпблиотеке под бр. 227) трагове бугарског језика. Ти знаци говорилн би]за то, да превод ове редакције није учињен у Русији, као што Павлов мислп, него негде у Бугарској. Павлов је до душе покушао да ове тешкоће уклонп тиме, што мисли да је лако могуће да су Бугарп као знаоцп грчког језпка бнлн позванн у Русију да опде преведу номоканоп па руски. Ово мпшљење Павлова није без основа, пошто се до сада још не нађе иа словенском југу рукопис који би био представннк ове старије редакцпје номоканона у XIV одељака. У трећем одељку спецнјалнога дела расправља инсац о постању крмчпје и о њеној исторнји. Мало више напомепусмо да је 1270. посредовањем бугарскога деспота Светослава руски митрополит Инрпл II. добно номоканон (крмчију). Тај ексемплар пз Бугарске ннје се сачувао, али је из њега потекао најстарији преипс тога номоканона: Рјазанска крмчија од г. 1284. Пошпљку своју пронраћа деснот Светослав писмом, у коме номокапон п&шва „Зонаром“. II Иавлову н писцу ове расправе пало је у очн, да се номоканон идентнФикује са Зонаром, пошто се у номоканону не налазп потпуни текст канона са тумачењем Зопариним, него скраћенп текст (8упор81а) са тумачењем Арнстпновпм и Зонариним. Коментари иак Арпстонови налазе се у много већем броју него Зонарини. Павлов тумадп ово идентиФиковање Зонаре са номоканоном тиме, што је Зонара живео на Атону п ту саставно евоје коментаре. Име Зонарино - додаје Павлов даље _ ка0 ученога коментатора канопа могло је кружитн међу словенскпм калуђерима пре пего што код Словена п беху преведенн коментнранн канонп. Уз Павлова пристаје н писац. Но тумачење Павлова не може задовољпти, пошто се зна да Зонара као калуђер нпје живео на