Delo

42 Д Е .1 0 ском. Трансндванцц п Буковиецц припадају Аустрпјп, Бесаранцп Руспјн; становнпци Молдавске п Влашке, обадве једпне кнежевнне, у којпма је дакороманска раса извојевала себп политичку егзпстенцнју, имају своје кнежеве под номнналннм спзеренством Иорте н под врховном управом Руспје у самој ствари. Отрансплванскпм Власимамного се говорплоза време угарског рата. Њнх беху нрптисли угарски велики поседннци, којн су према аустрнјском систему једновремено требалп владн да послуже и као оруђа за иодјармљпвање и као оруђа за пљачкање. Као што је рутепско робље привезано за земљу, у Галицији 1846, тако су сада и ову грубу масу задобили Аустрпјанцн обећањима н митом, те је започео онај пустошнп рат, којн је Трансилванпју у прах сатро. Дако-романн у турскпм кнежевннама нмају бар своје урођено плсмство и политичке ппституције; и поред свих напрезања Русије међу њпх је иродро револуционарни дух, као што то лепо сведочи устанак у 1848. Нема сумње да су угњетавања н пзнуђавања, која су им за време руске окупације од 1848. наметнута, тај дух још јаче развила, и иоред везе заједничке вере п царско-поповског празноверства, којнм су до сада на царску главу православне цркве као на свога прпродног заштитника погледали. II ако је то тако, онда влашка народност може једном играти значајну улогу у коиачном решавању о областима, које су у шггању. Грци у Турској су махом словенског порекла, алп су узели себн новогрчкп језик; у самој ствари пак мора се признатп, да ће се, пзузевши неколике нлемпћске породпце у Цариграду н Трапезунту, н у самој Грчкај наћи врло мало јелннске крви. Грци су поред Јевреја први трговци по морским пристанпштпма п многим варошима на копну. У ноискпм окрузима су п земљоделцп. На сваки нанин ни њихов број, ни њихова насељеност, ни њихово национално осе&ање, не дају и.ч никакву иретежност као народности, сем у Тесалији или можда у Јеаиру. Утицај, који су неколике грчке племнћске иороднце пмале у Цариграду као тумачи, у брзо је опао, од кад се Турци васнитавају по Јевропп п од када јевропска послаиства држе код себе чиновннке (аташе-е), ко.јн турскп говоре. Сада ирелазимо на ону расу, која сачињава огромиу масу народа, п чпја крв нретеже у свпма могућним мешавинама раса. Управо, могло би се рећн, да оиа образује главно стабло хришћапског становннштва од Мореје до Дунава п од Црног Мора до арнаутских брда. Та је раса словенска, н го иарочито онај огранак њсп, којп је нознат нод именом плирског н југославенског. Послс занадних Словена (Пољака и Чеха) н нсточних ( ловела (Руса) образују онн трсћи огранак оне многобројне слонеиско нородице, која за последњих дванаест столећа обнтава на истоку Јевропе. Онн Југословени не станују само у већем делу Турске, но п у Даммацији, Хрватској, Славонији н јужној Угарској. Онп свн говоре једппм језиком, којн је руском веома сроД(1н и за зааадњачко уво несумњиво најмузикалнији од свих словенских језика.