Delo

I' 0 Г 0 љ 241 Акакије је преписач, нма геннјалност п страст преппсивања. овај преппс стављаше читав свет различних п пријатних утпсака. Извесна су му ппсмена љубнмци, кал му она долазе под перо, поетаје весео, могло му се по лицу познати кад инше њпх... Једнога дана, кад му шеф канцеларије повери један предмет, где је требало препначавати наслов п протокол, тај га посао стаде толпко напора, да он напослетку рече бришући зној крјп му је цурио са чела: „Не. боље ми дајте што да преиншем. Изгледаше да за њега ништа не пострји ван пренпса.“ Као што се впди, то је нстп кретен Флоберов. Али се ускоро јавља бптна разлика, која ће начннпти провалу између реализма рускога и францускога. Код нас се карикатурисга окомљава на свога бедника, грдп га, пљује га, излнва на јаднога пдиота сву своју мржњу ирема глупости људскрј. Гасвим противно, Гогољ свога исмева са потајнпм сажаљењем; он му се подсмева ка«> што се човек смеје напвности детпњој, са унутрашњом нежношћу. Првом је шппти духом само један мрзак створ, другоме несрећан брат. Псторпја чпновнпка Акакн.ја нп.је нп дугачка нп замршена. Овај јаднпк, дршћући па хладноћи у својпм дроњцима, има један једпнн пдеал: да стече нов огртач. Сва му .је мисао управљена на ту фике-идеју. Штедећи, закидајући од сврјпх уста, долази до идеала, н онда је његова огромна срећа сразмерна са снагом п.егове жеље. Живот нема ништа боље да му понуди. Али нстога му вечера лоповп украдоше огртач. Полицијскп га чпновницн, које куми п моли, нсмевају. Кржљава жпвотшва пада у неизлечиву тугу, леже у постељу и умпре плашљиво, нечујно, као што п доликује пвим изметпма друштвенога тела. „П Петроград остаде без Акакцја Акакијевића, као да га у њему ннје нпкад ни бпло. ТТшчезе и нестаде га, створења крје нико нцје штптио, крје ником ни.је бнло драго, које није занпмало никога, па нп прнродн.ака који прнбада обичну муху и проучава .је микроекопскп, — створења које је служпло за подсмех цело.ј канцеларији, п отишло у гроб без икаквога важпп.јега догађаја; алп коме је ипак, н ако пред смрт, дошао сјајан гост у облику огртача, озаривши часком чемернп му жпвот. Нестаде створења на које ненадно нападе зло, као год пгго напада п сплнпке овога евета!...“ Главна ће се идеја учппптп детпњаста; али нека се добро размнсли о основннм законима драмске уметностп. Оно што Дело ј:љ. 23. 16