Delo

242 Д Е Л 0 Ч11ни снагу драме није нелпчнна предмета који се расправља. него сплпна којом једна дупга жели тај предмет. Сетите се сандучета Харпагонова. Огртач је спомен п освета за ону годпну робцје, коју је Гогољ провео у државнпм надлештвнма; првп удар задан адмпнпстратпвном мпнотавру. Ревпзор је другп. Ппсац је увек имао склоности ка позоришту, његова га сатпрпчка жица гоњаше тамо. У то је време написао внше комада, који у осталом рђаво прођоше; Ревизор једини успе. оаплет је у комаду просто водвнљски неспоразум. Чиновницн једне окружне варопш чекају ревизора, крји ће доћи ннкогнпто да прегледа јавне установе. Неки путнпк одседа у гостионицу; сумње пема, то .је страшнп судија. Бпрократске су савестп ђаволски нечпсте. с тога сваки трчи тамо дршћућп, да се бранп, оптужује свога колегу н даје ревизору рубље за благонаклоност. Убезекнут у први мах, незнанко улази у улогу и прима новац. Забуна све већа, докле најзад не ударп гром, не дође прави комееар. Ревпзор ннје ни комедија осећаја ни комеднја карактера; он .је слпка јавних обпчаја. У овој многобројној галернји лупежа нп један, што рекли слнкари, не позира за целнну; уметнпк црта својим личностима .једну једнну особину, једнаку код свију, он пм разрезује порез за један јединп порок. Или још боље, ту је само једно лице, апстракција изнета нред нас на предњем делу позорнице: то је Руспја админпстратпвна, којој се износи на видпк једна срамна рана, нодмнтљпвост п самовоља. Гогољ нам је казао своју намеру у Исповести једнога ппсца, књижевном теггаменту шгсаном пред смрт, коме треба увек прибегаватн прн нзучавању генезе његовнх дела. „У Ревизору сам с-е латио да скуипм све што је зла у Руспјп, онаквој какву сам .је ја онда познавао, све неправде ко.је се чпне у положајима у којпма треба од човека тражптп највише правичностп. Хтео сам да одједаниут исмејем цело ово зло. Утисак, познато је, беше утнсак ужаса. Крозасмех, којн код мене никад није био јачн, гледалац осећаше моју тугу. Па н ја сам опазих да ми смех није био онај стари, и да нисам впше могао у својпм делпма остати онај којп сам бно дотле. Потребе да се развеселпм невпним измшиљотинама беше нестало са младим годинамаУ Да, та веселост није прилепчпва, бар не за странца. Гнусност је претегла, она нпје могла да се заглади лакошћу руке