Delo

Г 0 Г 0 љ 251 ттеро, лутајућп како га нерви управљаху, и.здаваше. У једном страшном наступу болести спали он сва своја дела, иа и рукопис другога дела ове поеме. Ускоро се сав посвети релнгијским стварима. Жуђаше да иде на хаџплук у Свету Земљу иа, да би дошао до потребних срестава, велп он уједном предговору, п да би умолио своје читаоце да се моле за њега, штампа своје последње дело: Писма мојим пријатељима. То су духовне иосланице, измешане са лптерарним одбранама, крјпма сам се више пута послужио. Ниједно му сатиричко дело не стече толико непријатеља и увреда, колпко овај спнс о верском моралу. Имао бих доста муке да изнесем узбуђење које овај спис пзазва, п дуге препирке које се продужаваху до данас; да би се то иостигло, требало бн изнетн исторнју идеја у тој периоди, тако мало познатој, за друге половине владања цара Николе. Мало да.ље ће бити говора о револуционарном покрету који .је занео највећи део омладнне; видеће се колико је све удаљаваше од доктрпна које је Гогољ проповедао. Полазна је тачка пишчева бнла пста која п Чаадајеву у Философском писму: потреба духовнога живота. Алионје узео тезу обрнуто. Философско писмо допало се због своје опозицнје влади и цркви; Писма мо.јим пријатељнма дпзаху у небеса ову владу и ову цркву; она одрпцаху сваку нрепорођивачку способност пдејама које тада беху у моди на Западу, и то у тренутку кад се руски мозгови ошгјаху тим иде.јама. Да бп се измерило чуђење и љутина којом дочекаше верску исповест Гогољеву, треба се обратитп одлпчним радовима Шчеба.љскога о овој енизоди литерарне историје. Биће дово.вно, ако констатујемо да онда, када Гогол. дпже свој глас, верско пнтап.е није посто.јало. Образованпм редовпма друштва црква.је била државна установа, неприкосновена као п све остале, на ко.ју нпко ннје мислио сем у дане, када су се, по дужностн, вршили њени обреди. Ова грађанска дужност испуи.ена, атепзам ионово заузпмаше своје место, скоро као код нас у осамнаестом веку: научан и лажан код философа, скроман и попустљив у углађеном друштву. ћ‘ад бн какав свештеник прекннуо своје псалмодије да бацп верску идеју у пнтелектуалне борбе, то би се сматрало као врло иедотупавно. Нека се према томе замислп скандал. Један лапк прави од своје књиге нроповедницу пстине са ко.је ће да пзгрди равнодушност сво.јпх суграђана, да пх опомене е дух Јеванђе.ља треба да влада у њиховом приватном и друштвеном животу. У Дело књ. 23. 17