Delo

Л к Л О •2 5* ппем\ о 'евештенпцима он бранп један ред' клји евн: презнру: \ 'нолгггичкпм нисмпма формулнше славенофнлскп катихизам; оглашава власт цареву као „влает љубавп" која блаљи строгост закона. По п.ему .је „Цар љубавп“ јединш у стању да излечи етраховпте јаде народне; ништавнп проналасди западнпх фплантропа показали су се немоћним за то. Проповедник је гово])но мпого о овом народу, као Херцен и Бјељпнски, алж: место да тражи п.егова права н да од тога етвара шолугу опозицији, он оцомпње ннтелигентне редове друштва на њихову уску дужноет туторпсања н помагања сељацима. Најзад он даје без мере савете људпма свију еталежа, објављује да, што ев' њега тиче, ■он пе би више писао, јер је заузет једипо тражењем добра за евоју душу п за душе осталих. — Пначе говори да се треба дпвитп његовим ранцјим делима, п на дугачко разлаже разлоге за то. Пма ту свачега: поприлично философских бесмпслипа, не.јаснпх као и код његовпх нротпвника; старих истпна ко.је ееувек могу рећи, јер се увек заборављају; и неколпко новнх идеја крјима ее храни данашњи словенскп свет. Каоштоје то обично, баш због овнх последњпх огласише писца реакцшнарем, Штамиа се, преетављена тада часоиисима, осу на малоумника ко.јп пливаше уз матицу. Било јој Је лако. Човек који проповедаше тако, тоном једиога свештеника, тај је човек био комичнн ппсац чија је дужност била да насмеје, сатиричан клеветннк званнчне Русије коме је дотле пљескала цела онознција! Гогољ се могао ранитн у једно место: он наивно присвајаше себн управљање савести, у пме интелектуалног краљеветва које су му дали. Његове посланице показују чудну емесу хрпшћанске понизности п литерарне надутоети. Решише да је пао у мнстпцпзам, н сахранише га нод њнм. Мпстицизам је Гогољев утврђена ствар. Јавно је мишљење толико предубеђеИО да се бојим е ћу зачудити Русе, тражећп реВизију процеса. Читам пажљпво Писма оптуженикова; прибрао сам исказе особа које су се у то доба дружиле с њнм. Ако речп имају одређенога значења, Нпколај Васпљевнч нпје био мистнчар. Када бнх могао цитнрати писма о милостињи, о болести. пре би се мислило да су јансенистичка, јер би пх могао написати један Арнолд н један Саси. Полнтнчке п друштвене теорије не слажу се са нашим схватањем, тојеистина; алп г. Аксаков п корифејп славенофнлске школе развијају данас исте