Delo

последњих годпна. Било се престало са гледањем у овај силан мозак, одавпо без идеја и без радоети. У добу када остали почпњу, он завршава; брза изнуреност га .је савладала. Нека тајанствена (раталност постигла је све иисце његова кола. Брно пли удар мача, нервоза плн суха болест; кад иије какав трагичан случај. онда пх нека необјашњива нзнемоглост мори у четрдесетим годпнама. Ова раскошна Русија, ко.ја се журп, поступа са својом децом као н са својим биљкама; рађа пх дпвне, гони нх да цветају, али пм не да да сазру, него их морн у најбољој снази. 0 њој, њеннм спновпма и њиховнм пдејама, може се рећп оно нсто што .је .један философ писао .једној снротој геннјалној женп: „Бп сте принети па жртву унапред. јер нема равнотеже између вашега духа п вашега рада.“ >' трпдесетој трећој годнни, иосле Мртвих душа, произвођачке способности беху већ пропале код Николаја Ваеиљевича; у четрдесет трећој, он се угасп, 21. фебруара 1852. године. Догађај прође скоро неопажен. Царева наклоност беше заборавила овога књижевника; од 1848. свн беху увређенп. Гувернер Московскп би укорен што је метнуо ордене н био на пратњи. Тургењев би прогнат на своје имање због тога, што је покојнпка назвао у једном писму великпм човеком. Потомство .је потврднло тај назив. Које место треба одредпти Гогољу у литерарном Пантеону? Мерпме га налажаше ,,пзмеђу најбољих хуморпста енглескнх“. Ранг мн се чпнн скроман, сем ако је критпчар мислио на Свнфта, што би било часио н праведно. Ла бих радије приблнжно рускога писца његовпм природним учнтељнма, и ставпо га на средпну пута између Сервантеса и Лесажа. Алп је још н сувише рано. Да ли бисмо мп уживалп у Дон Кихоту, да шианске ствари нпс-у, нма трп века. ушле у нашу лнтературу? Од детињства ми се спремамо за смех кад нам се говорн о алгуаснлу плн о алкаду. Гогољ нам говорп о једном сасвим цовом свету. Ла опомињем чнтаоца да ће му бпти непрпјатна ова дела. Приступ је тежак; пепозпатп обпчајп, читава војска особа без везе, пмена у толико чуднпја што пзазивају комичне преставе. Нека се не траже чари које препоручују Толстоја и Достојевског. Ови нам нзиосе резултате, а не порекло; они нас дпрају нарочито с тога што су човечнп, бар за ово време; болестн од којих они пате излнле су се ван њпхове земље, душевно стање које онн изучавају, тежи да се генерализује на Западу; у извесннм стварима они пду упоредо