Delo

ОПШТИНСКО ДЕТЕ РОМАН ЈЕДНОГ ОДОЈЧЕТА НЛПИСАО Јјранислав Ј>. Душић ГЛАВА ЧЕТВРТА (2) .V којој се дете крштава и лесто презимена записује се у нрогоко.1 једно Н, али се овим ни мало не задово.вава .вуоопнтсгво чигалаца, јер се тек у нетој глави дешава нешто изванредно н чудновато. У вароши то друкче бпва. Тамо чује нпр. комшпка како сте се вп нешто мало са вашом женом проџавељали; она то у црквп, за време док се пева херувика, код онога најдужега „II

“, које сви богомољцп сматрају као паузу кад се може по где што н проговоритп, дакле за време те паузе, комшпка каже оној до себе: „Колнко сам се молила Богу за себе,* толпко п за своју комшику Перку, не знате колико је то несретна жена и шта та трпи од свога мужа. Не волим знате да од мене пзађе та реч, алн ме је жао; па за Бога комшпке смо, човек мора да волп свога ближњега!“ Све то некако обучено, увијено, као п да нпје хтела да каже. У селу то много другачпје бпва. Стаие Станојка на вратнпце на дознва своју комшику Пауну, која је рецимо у шљпвпку. — Пауна, о Иауна; јесп ли чула што се велн за Апнкино дете? - Ој? Кажу личи на попа, а друге опет кажу није, него на кмета а нос пма као у дућанџпје Јове!