Delo

ОПШТИНСКО ДЕТЕ 471 Шта ћу, Боже, помпслим се па, ко велим, кад мн ,је сама дала ктвуч још боље. Ако отворим па уђем, то опет нпје разбојнпштво. Ш)ем ти ја лепо у авлију, отворим кључем лагано ходник. уђем и закључам опет изнутра па онда, како сам знао ко.ја .је соба за с-павање, упутим се полако, на прстима, право па у ту собу. Тек што уђох у собу а она из кревета опет прошапта: — Немо.ј палити свећу да не прпметп што свекрва, него свуцн се у мраку па оди лези. •Ја се за часак промпслих шта да радим, па се реших да .је послушам; свучем се опако у мраку и легнем. Она ме снажно загрли н пољуби п настави шаптатп. — Замисли, што није никад чннио, мој муж ми довео вечерас његову мајку да ми спава. Миели ваљада да ме чува. море не сачува ме нн он а камо ли ће та бабускера. Ја само ћутнм, не смем ни да зинем. — За то сам ти и писала да дођеш овако доцкан док се баба добро успава. Па ме опет напопастп љубитн н грлпти а — како да вам кажем — не оставих ни ја њу.... *Ј е/ Кад бн па прође грљење и љубљење а она се тек онда досети па велн: — Ама шта је то, где су твоји брковн? А ја онда, био сам млад, нисам још имао бркове. — Па ја никад нисам ни имао бркове — проговорим ја. — Како ниси имао, шта.је теби -Јоване? — Па мени и није пме -Јован. — -Јоване! Бога ми тп, гоепоја, истину говорим. Менн је име Риста. — -Јоване! — писну она па се трже далеко од мене. — -Јок. нцје -Јован него Риста. Она се као опарена усправи у кревету, дочена кутију са жижицама, припали једну, поднесе .је мени пред лице па кад опазп човека кога нити зна нити познаје а она дуну у жижпцу па хтеде да вриене али од стра ваљада не могаде илп не смеде да не чује свекрва. него зари главу ујастук па поче да плаче. — Слушај, госпо, немој да плачеш него седп да се разговарамо — рекох ја мпрно. Али она нн да окрене главу, него само плаче.