Delo

4 Д Е Л 0 Будућност, ко зна, шта менп спрема!?' Колико нада, пропалих снова Минула прошлост за собом носи, И ја се плашим, будућност ова Све, што ми ваља, да не покоси. Не давно, скоро у доба цветно, Душа је моја детиња мпла Кроз маглен вео гледала сретно И вазда њпме сретна је била, Ну удес зао дојури журно... Тп добро знадеш с колнко јада Душа је моја плакала бурно Но суза немам више од тада Мени је тешко... ал' доста с тпме! На свету ништа вечито није Ни море, поље, ни стена сиња, Ни песма што је тнчица вије; Вечност је прича, а све на свету Руши се, губи, нестати мора... Нећу да кунем судбину клету, Јер после мрака долази зора. ,.Ппши ми, пиши!...“ Па је лн лако,. Кад душа плаче н тужи јако, На једном лиску хартије беле Ставити наде н жеље свеле?! Ужице Јела