Delo

ЛУДИ КАРЛО 183' — 0 песми, рекох му. — Ах, тако; о, — то је да ее нросто искривите од емеја_ Чујте ту иесму; *ј О е/ с Горе чочеци слатко се смпју и коло вију; доле ће луди још да одбију месо с костију! Горе лепојке, гиздаве, миле, ко праве виле; доле лепшне, у нола гњпле, свет мп згадиле. Горе ми драга! Горе је види мозак ми бонп: доле се задах лешпна онп' ракијом гони! Горе од слике образа лешГ мак о се не би*, страсно бих, љубећ" окојој жарко стиск‘0 је себи; доле лудило, проклество, ваји у одајп. а у мом срцу мамурлук тешкп, ама витешки! •Је-л те да Карло ванредно декламује? Песму.је саетавио у једнрј прелазнрј периоди: нзмеђу умља и безумља! Тако? Ах, крјешта! којешта!“ Баш у овоме тренутку уђе болничар и рече, да мора Карла ла води у његову ћелију. Хтедох му рећи „збогом!“ али он се и не осврте. Тек се на вратима обрну нагло к мени и пљуну ми посред лпца. Тхе! јемачно је зар запазио да и у мо.јим очима тако нешто светлуца: лудило нли смрт!

Пљувачка лудога Карла, што мн на лицу беше, упи се кроз поре у моје месо. Отуда зар и долази да ја овако много причам и певам о жалостпвним с-тварпма, а отуда, с-вакако, и то, да мп из очцју врцају често оне чудне сузе — као, на прилику, сада. Рекох већ да сам неколико дана за тим говорио у ономе тону лудога Карла, а особито оно његово: „Тако? — којешта! ах, којешта!“ У томе беше такав некаки расцеп, тако неисказана иронија, да ми је све то, за цео мој живот, прешло у крв и месо. После две недеље донесе један клиничкп лист вест да је двадесетпетогодишњи Карло Пленке разлупао себи главу о ивицу стола у ћелији. Лешину је добио наш Анатомски Пнститут; родитељи су били с тим споразумни. Шта сам пакјаосећао, кад сам његов мозак препарнсао, то може само онај замислнти, ко