Delo

210 Д Е Л 0 мене, а не ја од њега... Противу социјалиста дижем дрвље и камење п пнсаћу под потписом. Ту ћарим на две стране, прво: то ме препоручује што уетајем протпву „бунтовника“, а друго ослабпћу том својом активом њнхове нападе н цео ће свет рећп да они на ме нападају зато што ја отворено пишем протнв њнхових намера. Сад само ово... Нцје му се чинило да је баш тако сјајно смишљен план како да се брани од напада Петровог. Како год окрене видн да се то не да тако лако бранити, али он се опет довно нечему што ће нрилично парнратн ударац. Збиља, дође Милан. — Хвала ти! — рече му Сретен. — Ншнта без старог прпјатеља. — Стојпм ти на расположењу. — Седп. Седоше. Сретен му понудп цигарету н онда одмах пређе на ствар. Е, драги мој Милане, дође време да ми опет затреба твоја услуга. — Ту сам! — Ти си добно моју књигу Меднцпна у Срба? — Јесам н хвала. — Не треба то. Друто нешто желим. Ја ћу бити нскрен према теби. Дакле ево шта! Мени треба једна критика на ту књигу. II то још, чуј! Та критика треба да изиђе нре него што изиђе пдући број Работника. Не тпче ме се у коме ће листу то бити, само то мора изићи дан пре. Јеси разумео? — Јесам, и бпће. — Хвала. — Али ми кажи у каком смислу желиш да буде напнсана та критика? — То остављам теби. Ја верујем да ћеш тн знати н умети казати шта треба. — Добро. Треба ли још што? — Треба. Да ово остане тајна међу нама. Нико да не зна да сам те за то молио. — Добро. Тн ме познајеш. — Ово сам тн напоменуо ради знања, а не да те утврђујем. Ми нисмо познаници од јуче; зато сам те и позвао да ти се новернм.