Delo

232 Д Е Л 0 С тога је боље очуван у православнпх, него ли у католпчких и нротестантских Словена. Говор је овде о смислу урођеном, а никако о усађеном или вештачки наврнутом, накаламљеном. Овај смисао не огледа се у снтном и без циља удруживању, које је, као што видимо, у Чеха тако много развпјено. Основни друштвени смпсао показује се пре свега у тежњи удруживатп се ради узајамне помоћн у раду, узајамне самоодбране, заједничке управе и доброг реда, заједннчке нрнвредне производње и предузећа, чцје би плодове свп сарадннцн заједно уживали. Основа друштва, ћелпца друштвене управе — то је породпца. Породица је најлепше, најтрајније, најсветије дело друштвеног нагона људског. Природнијег и савршенпјег друштвеног облика није било, нпти ће бити. Сви прави друштвени реформаторн морају проповедати чистоту породичних свеза, љубави н узајамности међу члановима породице. Где је срушена породнца, срушена је и држава. Ко би подпзао јаку државу на друштву са поквареним породичним животом, предузео би узалудан посао као онај, који би градпо град на песку или на глибу. Словене је вазда одликовало то, што су пм биле свете породичне свезе и односи, н зпачајно је, што се међу Словенима не усуђују ни најнесамосталнији следбеници социјалног учења западњачког да руше породичне свезе, и да се ругају њиховој светости, док се, међутим, на Западу губи већ и појам о породици, а камо ли о њеној светости. Чланови нородице на Западу на терету су и досади један другом, међу њима нема љубави нн поштовања, родитељи сматрају децу за несрећу, деца родитеље за сметњу свом „самосталном развијању“, својој „еволуцији“. Вештачко утамањивање деце ради тога, да се у породицн не умножава број оних који једу и троше, брзо напредује из Париза на Псток, и може се рећн, да је поље културе XIX века посејано од Атланског Океана до граница словенскога света мртвом децом, којој родитељи нису донустилида се жива роде. Светост словенске породице тврђава је, о коју се разбија свака навала туђине. Агенти занадњачког социјалнзма у нас заиста осећају, да таква наоиака п покварена наука не може међу Словеннма наћи приврженика, да им таква агитација изгледа светотатство и постизава код њнх противно ономе што жели: душа словенска бунп се, а одупрла бн се и она последња душица, безазлена н лаковерна, која досад није нн најмање су-