Delo

БОСНА II ЕГЦЕГОВИНА 237 У тим, сада католичким крајевпма нема већ народних скупова код цркава, п католички поповп одавно су изоставпли и слављење „крсног имена“. Но није нестало саме речи, н њен значај пренешен је на трг. Но православни и сада се састају у саборе у својим земљама, и онде, где су саборке уступиле место црквама, које су близу међу собом, нестало је првобитне саборке. Деоба очевпне сад је, дакле, уобичајена ствар у Црној Горн. Чим се син ожени, узме из очевнне свој део. Но при томе ваља знатн, да на све мушке главе, не нзузимајућп нп оца, припада једнаки део, што није ништа друго, но одржавање правног обичаја још из задружнога жпвота. Задруга није могла расти у бескрајност или бити врло велика. Где је било удруживања, бпло је и деобе. Задругар није бпо прикован за задругу. -Јака патрпјархална стега, којој се у задрузи морао сваки покоравати, ни по чему нпје била слична ономе, што је човек у феудализму био ирнкован за земљу. Задругар је могао не само иступити из задруге, но и нову основатн, а до вољемује било да жпви п незадружно, „инокоспо“. Из овога излази, да је деоба такођерадња, која истнче нз задружнога живота, а кад је реч о тако кардиналном питању, какво је покренуо г. Пејскер, о питању, је ли задруга чисто српска друштвена установа, и да ли је у И,рној Горн било задруге или не, и ово се мора узети на ум. Задружном везом ради заједнпчке изране добивала се већа прнвредна снага, већа производња, веће благостање. Па нп народ ннје замишљао да другојаче ниче благостање, него из задружног рада. То сасвим очигледно казују српске народне пословице: „Задруга мед носи“, „Инокоштина — ненмаштпна“ (ко се одели нз задруге, осиромаши), „Задруга кућу држн“, н друге. Сасвнм у смислу овнх пословица Црногорци сматрају своју садашњу сиромаштину као последицу уништења задруге н замерају В. Богишићу, што се ни својим „Имовинским закоником“, нп за време својега дугогодишњег службовања, као црногорски минпстар правде, није ностарао да се обнове старе задруге. Деоба у Црној Горн наставља се сада до бескрајности. Синови млади, снлнп н окретни још не осећају штетност деобе. Ако немају од чега да живе у Црној Горп, могу да оду у туђпну. Али горе је са старим људима, који су изгубилп жнвотну снагу. Они ностају убоги сиромаси, просјацп, јер су сиромасп као прос.јаци, а црногорска пм поноситост не доиушта да просе милостињу.