Delo

БОСНА II ЕГЦЕГОВННА 241 варали су раније за злочпне и она браћа и рођацп, којп нису живели у уској породичној задрузп са злочинцем, па је одговарало и цело братство, а можда и племе. Овде се истиче појам о породичној задрузи. Ако породична задруга није била велика бројем чланова, то ништа не говори против снаге нородпчног живота у Душаново доба. Одредба Душанова потекла .је отуда, што су првобптне задруге бррјем чланова много порасле, те се нашло да нцје право повлачитп на одговор и оне сроднике, који су били удаљенији од кривца и места учињене кривице. Но старији обичај одржао се у народу у пуној мерн и мнмо одредбе Душанова законика све до данас. Ако је у Ерцеговпни бнло негде нешто украдено, па је траг покрађе довео до неког села, цело село било је дужно да нађе лупежа, крадљпвца, макар га и у другом селу тражило, па ако га није нашло, дужно је било заједнички да плати сву штету. Псто је тако било кад би било извршено убиство, а нпје се знало ко је то учинио. У овом случају морало је „платити главу“ цело село, на чијој је земљи нађен убијени. — Занимљнв случај догодио се пре 30—40 година у Ерцеговини. У атару села Врањевића, близу села Кокорине нађоше убијеног човека, н село Врањевиће имало је да „плати крв“. Но Врањевићи одрекоше се тог дела своје земље и синор пренеше на поток. Кокорињани видећп, да ће с тим добити пространа пасишта, платише крв сами, п од тога доба граница је између Врањевића и Кокорине на том потоку. (Овоје писцу саопштно г. Војислав Шола из Мостара). Као доказ, да је пространо употребљавано задружно начело, служи и „умирнвање крви“, „крвни умнр“, кад породнца убијенога „опрашта главу“, т. ј. опрашта убици нзвршено убиство. Убнство не опрашта само њему лично, но и свему његовом роду, који је морао роду убијеног платнтп главу, и сви до мушке деце у колевци јавно се покајати. Крвни умир одржао се у Србији, по Новаковићеву тврђењу, до почетка прошлог века, у Дрној Гори до књаза Данила, у Босни и Ерцеговнни до окупације, у Старој Србијн практикује се и сада са најжалоснијим последицама узајамна одговорност за главу међу Србима и Арбанасима, који су прпмилн српске обпчаје и многи с.у српског порекла. По кућама, т. ј. задружним домовима, који често имају Дело књ. 27. 10