Delo
•244 Д Е Л 0 скупа сви снновп другога брата“. — Правни обичаји српског народа врло су разнолнки, као што се то видн из обилатог материјала Богишнћеве збирке. Развнлп су се из разноликих потреба народа, који је у сваком случају, кад се њега тнцало, уређивао своје правне потребе на начин, да би се и њему, н руководноме народном начелу одговорпло како треба. Са ове покретљивости и растегљнвости и има обичајно право првенство пред писаним правом, које је непокретљнво као балван и одмерава право по линијару (лењиру). У српској задрузи престао је комунизам кад је народ примио ришћанство. (Записке страннх историка о Словенима,. а међу њима и о Чесима, да су у доба до ришћанства живели у многоженству, и да је с њнма оно пмало жестоку борбу докле га није нскоренпло, очнгледно доказује на ову промену у задружном животу). Кад јеу задрузи престала најзад заједница жена, то ннје могло остати без утицаја на правне односе у задрузп. Комунизам имовине у најстаријој задрузи могао је, мислим, јављати се само у недељивости пмовине, особнто земље, и у заједничкој управи имовином, у чему су имали свн мушки члановн задруге једнако учешће, једнакп глас, једнако право, једнаку власт. Под утицајем ришћанства задруга је тако удешена, да су равни делови правних задругара стајали идеално у заједничком земљишту све до деобе, кад је део изузет нз заједнице. Задругар је имао право на део, но док то право нпје употребио, део је са осталим задружним земљиштем био заједнички свих чланова задруге. Овако управљање задругом изменило се утпцајем ришћанства. Задругари су бнралп старешину п представннка. На ово старешинство имао је сваки задругар под.једнако право (аналогцја с правом на једнакп део земљишта). Ири избору старешнне радило се како је најкорисније за задругу: за старешину није биран најчастољубивији и старешннства најжуднији, но најспособннји. По некн пут биран је и младић, чијој су се властн без иоговора и нзузетка покоравали сви, отац снну, дед унуку. Ову стегу у задрузн можемо објаснити тим, што је кућни старешина, домаћин, био символ некадашње заједнипе, н што је свакп члап задруге гледао у њему не њега лнчно, но све чланове задруге, а међу њима п себе. У рншћанском добу у задрузи ннје било комунпзма, а пгго се нротнвно томе мислн, томе је разлог у германском и роман-