Delo

248 Д Е Л 0 пред нас пзлазе две младе женскиње. Једна ћерка домаћннова. а друга невеста, млада снаха. Ћерка, вита, јако развијена девојка, иде непокривене главе. црне косе оплела је у две дуге плетенице, обучена само у кошуљу из вешто отканог домаћег нлатна. Преко кошуље опасала се кожним појасом са сребрном пређпцом старинског облика, павтом. На босе ноге обула опанке. Рукави су дугп и широки, те их мора загртатн кад хоће нечега да се дотакне. При сваком покрету види јој се лени стас. Обе дочекаше с поштом најпре домаћина, а за тим нас. Ћерка узе „буцат“ (ведро) и оде да донесе воде. Невеста прпђе да услужи свекра и његоне госте. Донесе нам камене столице ближе огњишту, пита свекра хоће ли да га изује, распаше илн што друго услужи. Домаћин за тим сам донесе стакло ракије, у кући печене, те нас поче послуживати. (Обичај, како је већ речено, наређује невести, да прву годину избегава мужа, па да најпажљивпје услужује његовог оца, свекра, мајку = свекрву, и браћу — девере. Ова дужност престаје после године, кад невеста постане мајка.) У згради за становање, женскиње, које остаде у кући, прело је, ткало, шило н везло. Ова зграда била је на два спрата, на која се пењало стубама из огњишта. Свакн снрат опет био је подељен у згодне станове за младе парове. Овде сам већ нашао књига и новпна, што сматрам за доказ, да се образовање и напредак може спојити с патријархалним друштвеним облпком, као што је задруга. Кратка посета у задружној кући, овде летпмпчно описаној, тако ме је задовољила, дирнула и узнела, да је за час било савладаио све оно што сам неповољно и мутно видео и сазнао у окупираним земљама. Овде сам видео да језгро народа још до сад није такнула туђинштина. Чега год се у Боснп и Ерцеговннн дотакао отровни дах тог уплпва, гпне, вене, ишчезава све, нз тога се он гојп п тови. Само ту, где још људп жнве својим стародревним социјалним животом, налазимо спокојност; само ту су кадрн да иркосе привредној неволш, која долете за окупације као што долећу гаврани и копци за војском. Порицање задружнога живота српског може у науци одвести онамо, куда води социјална политика босанске владе, која је узела на себе задатак да затворн овај сплан извор српске засебности; показаће се да је сасвим погрешан н бесмислеи. Пејскер,