Delo

СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н НАПИСАО СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ Пошто је поп, — који је уједно вршио и дужност „просвјетитеља Д1ечијег“, односно учитеља, — оставио школу п отишао да помузе краву, изиђоше из блатњаве, изроване и нечисте школске авлије два дјечака. Обојица једних година, једнака раста, готово у једнаким хаљинама: у чађавој кошуљи, незакопчаној и мастилом упрсканој, у кратким, сукненим шалварама, са подераним докољеницама и још подеранијим опанцима из којих им сви прсти провирили. Преко рамена п преко кошуље спуштали су се црни, изглодани кожни кајиши све до десне бедре, гдје су впсиле о њима широке, закрпљене торбе. Из торба вирила су неколика прл>ава листа часловца и псалтира и три-четири пера зеленога лука. Дјечаци су ишли један поред другога мирно, ћутећи. Један напунпо уста хљебом, па непрестано жваће, а поред њега, оборене главе, као о нечему размишљајући, лијено гази други. Испод њихових опанака, са жуте, кривудаве путање, димила се прашина и спуштала се и по подеранпм им фесовима и по бјелкастој крајпутној љесковини: досадне, ситне мухе лпјепиле им се за знојаво лице; испод нога им пролетила три-четири коса, а ниједан да застане, ни да што ироговори. Лпце у обојице било је некако озбиљно, далеко озбњљније него би то приличило њиховим годинама и узрасту њиховом. Онај, што је, непрестано