Delo

Д Е Л 0 256 отежући дугачком шијом, гушио се хљебом, пажљиво, са неким поштовањем, гледао је покаткад у друга, као хтијући да га нешто запита, а затезао се. Други, замишљен, сјетан, једнако је гледао у опанке, нити је окретао главе на другу страну, макар што су препелице тако лијепо пућпурикале, жито мирисало и запослени косачи подврискивали... — А-ах! — одахну први, пошто поједе задњи залогај н облиза се око уста. Удари се руком по челу, три мухе умртви, и баци их у прашину, па лагано дрпну друга за рукав. — Па ти сјутра? — запита. — Сјутра — одговори овај готово шапатом. — Није то ружно!... Није ружно, брате! Отић' у шехер међу газде, па живјети с њима и сваки дан јести печена меса... Ух!... Друг га погледа, осмјехну се малко и, са неким поносом, диже главу. — Сјутра рано — рече. — Каз'о ми бабо, да је шехер далеко, па да треба уранити. II каз'о ми је, да ће ме тамо оставит'. Има тамо газда, пуно газда, па ће ме дат' да слушам и да се учим... Па и ја, најпотље, могу бит' газда, па ћу имати пуно пара и кућа и свашта... Онај га премјери погледом и заврти главом. — Ех, не можеш ти бит' газда, — осијече, са пуно увјерења као да друкчпје никако бити не може. — Могу богме! — опет ће други. — Бабо каже, да он зна доста газда, што су к'о и ја дошли са села, па научили, па постали газде. Па и ја ћу научит ... Онај опет заврти главом. — -Ја опет не верујем — дочека. — Ти си ти, а газда је газда... није то лахко... — Па ми бабо каже, да је тамо лијепо — настави други, видећи да онај неће илп не може да га разумије. — Куће велнке, па трипут више од наших... II људи нијесу к’о наши... Друкчије им, каже, и хаљине и паметније говоре. А коза и оваца нема к'о у нас... Нема ни љешњика, па да 'вако расту, а нема ни њнва, ни ливада...