Delo

258 Д Е л 0 дне стране младим гајићем, а с друге стране широком авлијом, што је ограђена дугачком и високом оградом, испреплетаном самим љесковим шибљем. Испред сниских кућних врата пзвалио се огроман рундов, опружио главу по јаким предњим шапама и куња, не обзирући се на силну грају неколико дјеце, што се завалила у прашини, па чепркају. На вратима је стајала једна омлада женска и, држећи прст на устима, пажљиво слушала, шта говоре унутра, у кући, сакупљене жене. А у кући био читав савјет! Око широкога, каменитога огњишта, на коме је пуцкарала ватра и пекла се кахва, поседало осам до десет старијих жена и све се упустиле у крупан разговор. Ту и стрина Мара и тетка Сока и дајиница Анђа и многе даље и ближе стрине и родице, па све дошле да вијећају о Стојанову (мали се тако звао) одласку у шехер и да донесу свој закључак. Закључак им управо није нн требао, јер ријетко когод да га послуша, али вијећање се никако није смјело изоставити, пошто је свет обичај, да све сроднике треба обавијестити о свакоме крупњем догађају у кући и саслушати им савјете. Ко би мало пажљивије посматрао читав овај скуп, лако је могао познати, да су све ове жене, листом, противне Стојанову одласку. Све су биле некако забринуте, некако тужне и, мјесто живахно и весело да говоре, све су више кашљуцале или се утирале јаглуком око уста. — Ја не знам какав је ово махнитлук сад у мушкадију ударио — поче дајиница Анђа, чешкајући се по носу и успијајући губицама. — Чим дијете одгоје, гурају га у шехер. Што ћу га рађати, кад ћу га гурати од себе‘? Јесам ли ја њега родила, да ме храни и да ми помаже у послу, а не туђс мајке да служи'? Тетка Сока дубоко уздахну и, потајно намигнувши на Апђу, погледа у Стојанову матер. — Ама данас свак хоће, да му је син господин н газда. Мисле, ако га пошљу у шехер, да ће одмах постати владика јГити капетаи... Мучно им, да буду сељаци к’о и ми... Нпје, сестро, душе ми! Ја пе мислим тако дочека Стојанова мати, а очи јој се напунише сузама.