Delo

СТОЈАН МУТИКАША 259 — Моје дијете ннје мени тешко. Ама отац му тако хоће, а његова је најстарија. — Ако је најстарија, опет није најпаметнија — одговори Сока. — Није он пис'о јеванђелије, па да му је свака света. Њему је неко напунио главу, да дијете отури од себе, и он га отура. Ђе му је мозак, ако Бога знате? Туђа рука свраб не чеше, а он у туђе руке да да свој евлад! Боже сачувај! Стрина Мара, која је сједила близу велике ракијске боце, пијуцну мало ракије, намршти се и одмахну руком. — Боље вам је, да га вп сами одмах у воду бацпте, него други да вам га баци — осијече оштро. Стојанова мати, не могавши се впше уздржати, проплака. — Не говорите више! Немојте ми ножа у срце забадати! — зајеца и сакри лпце у бошчу. — II ти, и ти си крива! — заџакаше све, готово у један глас. — Крива, крива! — дочека Мара, пијуцнувшп опет. — Зар ти нијеси мати и зар ти не смијеш зуба обијелити? Што тп не запиташ тога твога ђувегију, што он није рађ'о дијете, кад га је мислио у свијет давати? Ти си га родила, па ти си преча и да заповиједаш с њиме. — И гријех је један то — настави Анђа, малко умекшаним гласом. — Дијете ће, у туђем свијету, зажалити на оца и мајку и заборавиће на њих, к’о да му и нијесу родитељи. Данас је такп вакат, па се све лахко заборавља. Стрина Мара узе боцу у крило и, милујући је, отпи још два-три пута. Стиште, затим, обје шаке и поче се ударати у прса. — Све, све треба да се убијемо, кад смо 'ваке! викну. — Ми немамо ни срца, ни душе, ни образа, ни ништа. Ни Бог нас не казни, него нас пушћ'о, па радимо шта хоћемо. Мачки отмите мачиће, па мњауче за њима, а ми саме бацамо ђецу. А кад умрете ко ће вас сахранитп, а‘? Кад свети Аранђ'о (слава му и милос !) зовне на онп свијет, ко ће вам очи заклопит’? Па ко ће вам на гроб доћ', ко ће заплакат' за вама‘? Зар оно 17*